Живот и дело - Милорад М. Петровић Сељанчица (1875-1921) * Живот (ни)је бајка
Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени. Живео тешко, заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник СЕЉАНЧИЦА, један од најзнаменитијих песника у Српству.

Живот (ни)је бајка


ТРУБАДУР У ОПАНЦИМА

 „Играле се делије”, „Јесен стиже, дуњо моја”, „Чини не чини по месечини” и низ других песама стекле су временом толику славу да су прихваћене као „народне”.
С друге стране, њихов творац тонуо је у заборав, заједно с расправама да ли је песник или стихоклепац...


На прелазу између 19. и 20. века Србија је кренула на „дуго путовање у Јевропу”: одбацивали су се стари обичаји, мода и уметност, а прихватало све што долази са Запада. И већина песника окретала се модернизму, тежећи да држе корак са светским токовима. А онда је 1902. године учитељ Милорад Петровић штампао књигу песама „Сељанчица”, где је помињао дилбере и моме, фруле и коло, ливаде и сокаке, шљиве ранке и крушке караманке. Одмах је добио надимак по наслову збирке, а неке колеге прогласиле су га „заосталим” и „простим”. Међутим, критичари и композитори запазили су заводљиви ритам његових стихова, па су пажљиво одмеравали свој суд.
   Милорад Петровић Сељанчица рођен је 26. јула 1875. године у Великој Иванчи на падинама Космаја, у сељачкој породици. У детињству је волео да се надмеће с вршњацима у разним играма, посебно у „пилићима” и „радибабама” које су, осим јурњаве, подразумевале и „варакање”. По завршетку основне школе родитељи су га послали у Београд. Док је ишао у гимназију, послуживао је у господским кућама за стан и храну.
   Наставио је да похађа учитељску школу у Алексинцу, а пошто је живео код једног учитеља, користио је прилику да чита књиге из његове библиотеке. Како је ускоро и сам почео да пише, постао је члан ђачке литерарне дружине „Будућност” у чијем листу је објављивао радове. Песме му тада нису личиле на „сељанчице”, мада је често облачио шумадијску народну ношњу и око врата носио амајлију – замотуљак са груменом земље из завичаја.

Milorad Petrovic Seljancica

Мојој Ружи
Од 1898. године сарађивао је са часописима „Дневни лист”, „Звезда”, „Нова искра”, „Зора”, „Бранково коло”, „Босанска вила”... У стиховима је изражавао љубав и чежњу према школској другарици Ружи Кнежевић (кћерки Косте Кнежевића, радикала и народног посланика, кога су стрељали као учесника Тимочке буне). Кроз песме јој је поручивао: „моје лане”, „јесен стиже”, „дођи, дођи”, „девојче, враже”. Убрзо су се венчали, па су као учитељи радили у Великом Крчмару код Крагујевца, Стојнику, Раниловићу, селу Младеновцу. У писању се све чешће угледао на народну лирску књижевност, а бавио се и превођењем поезије и текстова за децу са француског, руског, пољског, чешког, словачког, бугарског и словеначког.
   Године 1902. штампао је прву збирку песама „Сељанчице” у Београду, са посветом „Мојој Ружи”. Добио је разноврсне критике: похвале због ведрине, сликовитости и ритмичности, а замерке због једностраног надахнућа и „зашећерености”. Допуњено издање од седамдесет песама (раније 34) објавио је већ следеће године. Један примерак послао је Летопису Матице српске у Новом Саду, а главни уредник др Милан Савић ободрио га је речима:
   „Уз ову би књижицу пропевало и старије грло, а камоли младо!”

  Међутим, чим су неке од тих песама почеле да се уз музичку пратњу изводе по поселима, славама, свадбама и кафанама, појединци су га жестоко напали. У новинама се развила препирка, у којој су песници најављени као „две мегданџије, оба лирика, један из ћесарева Беча, један из убавог шумадијског сеоцета Стојника”. Сељанчица је одбацивао тврдње Милана Ћурчина да уметност припада само одабраним грађанима, „елити”, а не читавом народу. Као доказ препевао је супарникову песму „У бечкој шуми”, па су „узвишени” стихови почели да се преплићу као у разиграном колу.
   Године 1904. на Сељанчицу се обрушио и песник Сима Пандуровић у „Књижевној недељи”: описао га је као безосећајну незналицу, шарлатана који на папиру бележи све што чује по сеоским механама, сокацима и пољима. Додао је да његову „серију залудница” не треба штампати ни као пример лоших песама! Још отровније стрелице дошле су од непознатих особа, које су изјављивале да се ради о обичним „накарадама” и „стихоклепанију”. У „Правди” из 1907. године песника су чак назвали „баснословно неталентованим човеком, који је с полићем у руци и прљавим гаћама ушао у литературу”.
   На ниске ударце Сељанчица је одговорио новим делима: „Васкрсењем” збирком родољубивих песама, „Ризницом”, забавником за школску омладину, „Чучук Станом”, позоришним комадом са певањем. Премијера представе „Чучук Стана” одржана је 22. септембра 1907. године у Народном позоришту у Београду, са Десанком Ђорђевић у главној улози и музиком Стевана Христића. За извођење у Новом Саду музику је компоновао Исидор Бајић. Романтична историјска драма играла се неколико сезона, касније је поновљена и између два светска рата.

Кафански затвор
Године 1910. Милорад Петровић Сељанчица преселио се са породицом у Београд, па је у Жаркову и на Чукарици радио као учитељ и управник. У великој вароши осећао је жал за пољима и шумама, али и неки неспокој. Тада је написао аутобиографску песму „Ја”, у којој се поверио:
   „Мене је одавно прегазило време, ја то знам и ја због тога страдам. Али ја ипак нечем се надам.”
   У боемским кафанама спријатељио се са писцима Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем, Стеваном Сремцем, Борисавом Станковићем, Владиславом Петковићем Дисом и дружином из Народног позоришта.
   Једног поподнева са глумцем Чича Илијом Станојевићем кренуо је лађом са савског пристаништа до Земуна: тражили су кафану „Црна мачка” у којој се служила свежа риба (јутарњи улов аласа) с надалеко чувеним црним вином. Али чим су се укрцали прибили су се уз бифе, где су кренули с наизменичним чашћавањем. Најпре су наздрављали „једну с ногу”, затим „другу за другу ногу”, па „трећа срећа”...
   Док су пијуцкали, лађа је пловила од обале до обале и на крају су се искрцали на исто место одакле су кренули! Ноћни провод наставили су у кафани „Три шешира” у Скадарлији, а пред свитање посетили су и „Три сељака” на Славији, где су за мезе узели по тврдо кувано јаје. Међутим, док су тетурали Чубуром, ноге су их издале, па су заједно пали. Први се огласио Сељанчица:
   „Шта је ово, Чича? Одједанпут се подиже тротоар и лупи нас по челу. Не знам због чега. Мора да је оно јаје било мућак!”
   Кад су музичари свирали неке Сељанчицине песме, гости кафане и певачи пљескали су му све док не би отпоздравио. Тада је устајао са столице и лаганим наклоном захваљивао на пажњи. Често је и сам певао омиљене стихове, а у севдаху је заборављао како време брзо пролази. Једном приликом у друштву писца Борисава Станковића и песника Владе Станимировића није избијао из „Три шешира” цела три дана и три ноћи! Након дуже потраге брижна супруга Ружа дошла је да га води кући. На молбу да крене одговорио јој је да не може, јер се „налази у рему” – кафеџија га тобоже не пушта напоље док не плати све што је појео и попио. Кад је цех подмирен, коначно се упутио свом дому, срећан што се лепшој половини већ захвалио песмом „Све док је твога благог ока”.
   Након бурних теревенки настављао је озбиљно да ради: поред песама писао је приповетке, уџбенике, дечије књиге, драме, либрета за опере. Имао је четворо деце које је требало издржавати: Борислава (умро је као матурант), Радмилу (удата Крстић, студирала је историју уметности на Сорбони и сакупљала уметничка дела), Немању и Данку. Да би зарадио нешто новца и отргао се од старих навика, извесно време гајио је свилену бубу са колегама из Трнаве и Жабара. Али кад су успешну продају прославили у биртији, са празним џеповима заклели су се да се више никада не бакћу „неисплативим” бубама.
   У неким данима друштво боема није мислило само на пиће, већ и на укусну храну. Рецимо, када их је домаћица у гостима звала да ручају уз „Извол'те, извол'те”, Владислав Петковић Дис стидљиво је одговарао „Немојте, немојте”, док је песник из Велике Иванче шеретски додавао „Мојте, мојте”.
   У време беспарице требало је отићи код издавача и замолити за исплаћивање дела хонорара унапред. Једнога дана Сељанчица није измолио такву услугу од Геце Кона, па је невесело ходао Кнез Михаиловом улицом. Да би га орасположио, познати оптичар Шајнесон понудио му је писање рекламе, згодне за штампање у новинама. Уследио је стих „Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон”, за који је свака реч награђена једним дукатом!

У спомен саборцима
Током учешћа у оба балканска рата (Куманово, Једрене) и у Првом светском рату (Сувобор) Милорад Петровић Сељанчица показао се као храбар војник. У предаху борби слушао је приче другова, које су му постале ново надахнуће. Када се за време повлачења у јесен 1915. године разболео од тифуса, остао је код женине родбине у Алексинцу да се лечи. Бугарске окупационе власти протерале су га као „празноскитајушчег”, па је морао преко Мораве да се склони у Београд. Неко време живео је одвојен од жене и деце, а да би се издржавао, писао је разне молбе и жалбе у кафани „Гинић”. Слободу је дочекао са туберкулозом, од које је сваког дана све више копнио.
   Своју најпознатију песму смислио је током шетње Калемегданом, када му се композитор Божидар Јоксимовић пожалио да му за свиту „Младост” недостаје упечатљив завршни део. Сељанчица је на парчету папира прибележио:
   „Играле се делије, насред земље Србије, ситно коло до кола чуло се до Стамбола...”
   Објаснио је да се сетио сабораца који су жалили што при опсади Једрена нису јуришали до „царског града охола”, да би се осветили због петсто година под Турцима. Пркосни стихови добили су полетну музику, а касније су увршћени у Антологију српских свечаних песама.

Губитник или добитник?
Пред крај живота песник је живео тешко, мучен болешћу и немаштином. Трећег марта 1921. године предосетио је блиску смрт, а породици је рекао да ће издахнути тачно за две недеље. Следећег дана испевао је стихове:    „Умрећу када рађају се руже / последњи дах њин ћу попит' први / и однећу га у гробницу мрачну / да се с њим сладе акрепи и црви.”
   У „Народној просвети” почетком априла писало је:
   „Заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник Сељанчица, један од најзнаменитијих песника у српству.”
   Међутим, свака помоћ је закаснила, јер је умро 17. априла 1921. године на Михаиловцу код Београда, неколико месеци пре 46. рођендана. У последњим тренуцима загледао се у даљину, а супрузи је казао:
   „Међер (турцизам – заиста, стварно) ћу ја на овом свету да будем нека велика зверка... Гле, тридесет две владике! Спреми тридесет две свеће.”
   Сахрањен је на Топчидерском гробљу о трошку државе, а његов гроб остао је без споменика.
   Породица је чувала орден који је добио од црногорског краља Николе и још неке радове. У рукописима су остали позоришни комади са певањем „Чучук Стана”, „Младост” и „Комадић швајцарског сира” (по причи Ђуре Јакшића), опера у једном чину „Сиротан”, збирка афоризама „Варнице”, песме у прози „Сенке”, препеви „Из словенске лирике”. Током времена доста његових песама компоновано је за соло певање и хор (Станислав Бинички, Петар Коњовић, Стеван Мокрањац и други).
   Али стихови су почели да живе свој живот, док је песник занемарен! Године 1934. супруга Ружа пожалила се да ће га свет сасвим заборавити, јер се на радију његове песме најављују као „народне”. Напоменула је и да у књижарама више нема његових књига, а да због недостатка средстава не може сама да их штампа.
   У наредним деценијама стручна јавност повремено се освртала на његово дело. Између осталог, чуле су се замерке да је „сељак без црвеног бана”, који љубав описује ашиковањем, дозивањем и чежњом, а не еротиком, безобразлуцима и псовкама. Поставило се питање да ли је уопште губитник, јер су му стихови прешли на музичко поље где увелико царују:
    „Знају га и они који за њега нису чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху.”
   Од тада су песниково име и лик почели да излазе из сенке заборава. Његова биста откривена је 2013. године у градском парку у Младеновцу, а свечаност „Играле се делије” почела је у Великој Иванчи 1915. године. Иако са закашњењем, Милорад Петровић Сељанчица награђен је за своје тежње да будућим поколењима приближи наслеђе. На крају је заузео место у српској култури као „трубадур у опанцима”.

Преузето са сајта:
Политикин забавник
politikin-zabavnik.rs
Аутор: Весна Живковић
Илустратор: Драган Максимовић
 
© 2017 | Милорад Петровић | Дизајн: Марија Гајевић ( gajevic@gmail.com )