Живот и дело - Милорад М. Петровић Сељанчица (1875 - 1921)
Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени. Живео тешко, заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник СЕЉАНЧИЦА, један од најзнаменитијих песника у Српству.
"Играле се делије" су прича (песма) за себе - Отргнути од заборава Милорада Петровића

ПОЕЗИЈА - Песме Милорада М. Петровића

Др Милан Савић: „Песнику је село све и сва, он неће и не може ван њега, јер у сеоској средини осећа сву срећу, све блаженство своје. Ко зна, да ли би му песме тако мирисале, да је отишао ван своје сфере. На свеже пољско цвеће или на свежу, покошену траву зацело не би. Можда би се, да је село напустио и отишао у варош, у песме увукао и смрад варошке клоаке, болести и фриволности. И идила је лепа, лепа као јутро на селу са балзам – мирисом с планине или с ливаде.
Јован Скерлић: "Угледајући се јако и успешно на народну лирску песму, Милорад Петровић је испевао цео један низ сеоских песама, које су одмах биле примећене и 1902. изишле у засебној књизи под насловом Сељанчице (друго издање у Београду, 1903). Мотиви су обични и једноставни, сеоска љубав, сеоско весеље, живот шумадијског села са идиличне стране, са простаросрдачношћу и непосредним тоном народне поезије. Песме се допадају својим лаким и лепим стиховима, и својом музикалношћу. Многе од њих су компоноване и ушле су у народ."

Стихови Милорада М. Петровића, названог Сељанчица по збирци песама, објављени су 1902. године

Неке од песама Милорада Петровића
У колу 
На сред села коло игра,
Коло води драго моје,
Изван кола цуре стоје,
Бројаницу ситну броје:
"Дај нам, момче, очи твоје!"

У мени се срце кида,
Пусто срце на две поле,
Од јада ме душа боли,
Плачно око к'о да моли:
"Да л' ме воли?... 
"Да л' ме воли?...

Дај ми, драги, срце твоје,
Ја ћу теби душу дати,
Душа ће ми мирисати,
Миомир ти снаге дати:
Да ме можеш љубом звати.

Девојче, враже..
Девојче враже, ђаволе море,
Знаш шта о теби говоре:
Да љубиш старе бећаре!..
"Не слушај, драги, злотворе!

Ја љубим момка, јунака млада,
Говор је клета завада;
Ја љубим тебе од лане,
Милане душо, драгане! ..

Мајка ме млада учила: "Ћери,
Не веруј старој невери,
Шта ће ти стари бећари?...
Бољи су млади дилбери!"

Играле се делије
Играле се делије, 
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.

Свира фрула из дола, 
Фрула мога сокола, 
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.

Чуло се до Стамбола,
Царског града охола.
Игра коло до кола,
Не хаје за Стамбола.


Све док је твог благог ока
Све док је твог благог ока
и усана твојих сласт,
небо је моје плаво,
а живот вечно млад.

Сваки куцај срца твога 
ја разумем знај.
Чиста је оно суза
што у оку твоме сја.

За твог лика рајски плам
живот ћу радо теби да дам.

Бор до бора ...
Бор до бора, зелени се гора,
Зелен-гора до драгова двора,
Ту нас двоје, ја и драго моје,
- Горо, ћути,
Може нана чути! ..

Гора ћути, ал' се мени слути,
Чуће нана од других јарана,
Па ће рећи: "Јао моја Јана>
Куд се вере
Те љуби дилбере?"

Планино моја!...
Планино моја, планино,
Што ми се мајко поносиш,
Што тебе облак не хвата,
Те моја поља не росиш

Кукуруз цвили у свили,
Сићана трава скапава,
Пусто се поље снуждило,
Јарко се сунце уждило.

Планино, мајко рођена,
Поврни облак са мора,
Те моја поља ороси,
Сићаном кишом са гора!

Лето прође
Лето прође, беше што је било,
Ледена зима шири ледено крило,
Драга моја бојиш ли се зиме?

Не питај ме јадане јаране,
Да л' се бојим хладовите зиме,
Већ ме питај душо и душмане:
Где ћу зиму дочекат и с киме?


 Јадна ја!...
Заплакала млада мома
Ђурђев данку на уранку:
Ђурђев данче јадованче
Јадна ја!

Зима прође, лето дође,
А ја сама у сузама,
Тешко коби, што ћу, што би?..
Јадна ја!...

Далеко је до јесени,
Други данци, кратки санци,
И састанци и растанци,
Јадна ја!...

  Зар тако?...
Два лета и два пролећа,
Две зиме и две јесени
Ја сам те, болан чекала,
А ти се другом ожени!
Зар тако, душо, душо неверо?...

Kад пође оно полане,
У град да служиш катене,
Ти ми се вајно обећа:
Доћи ћу, драга, с пролећа!
Зар тако, душо, душо неверо?...

Чујеш ли, драги, не чуо:
А што ми срце украде?
А што ми душу зароби
Kад нисам знала за јаде?
Зар тако, душо, душо неверо?...

Бисер се просу...
Бисер се просу планином,
Пламен се осу долином,
Ишета драга градином,
Градина миром мирише,
Славуј кроз гране узидуше.

У зору плаву, пред зору,
Kапија шкрипну на двору,
Месец замаче yа гору,
Градина миром мирише,
Славуј кроз грање уздише

Снег западе...
Снег западе на ливаде
Засу стазе и богазе
И сокаке
И друмове
Старе

Јао, штете, да л' чујете,
Или, цуре, не хајете
За јунаке
Соколове,
Летошње бећаре?

Kад у гори зашумори
Лист на грани к'о и лани
И ливаде
И пољане
Стере.

Kад процвате, кад позлате
Старе стазе и богазе,
Потражиће
Опет цуре
Летошње бећаре.

Моја домовина
Kршан камен осуо се косом,
А под њиме долине и равни,
Напојени крви рујне росом,
Дедова нам и очева славни;
Окупљени главама без броја
Ето то је Домовина моја.

Ето то је Домовина моја,
А питате л' њени синци ко су?
Све соколи, јуначкога соја,
Kа'  и они давно пали што су.
И свакога једна мис'о води:
Слози, правди, љубави, слободи.
Слози, правди, љубави, слободи
Водила нас увек једна  мис'о.
У тој вери слобода се роди
Ал' нам усуд тешку судбу пис'о
Вековима крв се грозно лила,
Домовино крвава и мила!

Домовино крвава и мила,
Је л' ти доста крви од синова?...
Није, није! Ја ти чујем речи:
Док не видим Васкрс својих снова...
Твоја жеља ништа нас не плаши,
Твоји снови, то су снови наши.

Твоји снови, то су снови наши,
То је наша жеља слатка жарка,
И веруј нам, да је васкрс близу,
Kад ће грмнут песма слободарка
Kроз све краје где се крвца лила,
Домовино крвава и мила.

Ђурђевско јутро
Стидљиво к'о скоро доведена млада,
Кроз честу у брегу јутро се прикрада,
Јутро пуно светле росе и мириса,
Млада, сочна трава најстрасније дише,
На јасици лишће једва што се нише,
Птичице у хору кроз брснато грање
Поздрављају сложно ђурђевско раздање.
Разгоне се магле танане ко свила,
На истоку сунце шири златна крила,
Ето сунца, ето светлости и зрака.
Ето Ђурђевскога младога јунака!
Златно му је лице и груди и недра,
Мачеви му златни красе сјајна бедра
По три копља јунак у висину скаче,
Здраво да си млади пролећни јуначе!..
Невеста ти земља жудан поглед баца
Јер се зажелела топлих пољубаца.

Вече на селу
Са звезданог неба блиста
Мио сјај,
Попац цврчи, ветрић пири,
Мири гај.

Са ливаде песма бруји
Диван склад,
Звонца звоне, доле хите
Чобанчад.

А кроз село бирова се
Чује глас:
"Куп'те данак, наређује
Кмет и влас'!"

Из далека разлеже се
Фруле звон,
Нека цура тек прошапће:
"Да л' је он?"

Жагор, врева, лавеж паса,
У округ
Полагано сумрак гари
До и луг.

Песме
Kликни вило са српских планина,
Нек ођекне сваки српски брег
И сакупи браћу из даљина,
Под злаћани од слободе стег

Душан зовена победе нове,
Преклиње нас са Kосова кнез;
Марков топуз из мора искаче,
Блиста сабља Обилића рез.

Бог је с нама. Боже ти нас води,
Белом Орлу нове снаге дај;
Нек полети сунцу и Слободи,
Да нам сине старе славе сјај.

Моје лане...
Моје лане, не било му мане,
Носи низу, баш под грлом близу,
Сува злата, око бела врата...
И мерџана и других ђердана,
Па ми жао, и жао и криво,
Што јој нисам и сам тако близу,
Дању бих је у грло целив'о
А ноћу бих под грлом почив'о


Бог да прости!
Пео сам се на све горе
Што их српска земља има,
И љубио голе стене,
Грлио се с каменима.
Ишао сам на све стране,
Тужна лица, ногом смелом,
Сваку стопу српске земље,
Квасио сам сузом врелом!
А кад дођох на Косово…
Сташе сузе од жалости,
Само усне шапутаху:
“Бог да прости, Бог да прости!....”

Регрути
Јутрос нас наше окитише сеје,
Јесењим цвећем, орошеним сланом,
Јутрос нас наше изљубише мајке,
И испратише с надом прехрканом.

Очеви наши нису дома били,
Да нас разуму, да их разумемо,
Као и онда, кад су од нас пошли,
Они су тамо, куда ми идемо.

Много је патње њином челу седом,
Много је борбе за њихова плећа,
Ал ми ћемо их одменити редом
Јер ми смо њина одмена и срећа.

Грунуће море наше снаге младе,
И остануће за потомство бајке,
Ко смо, и шта смо, и какви смо били,
И пропеваће нам и сеје и мајке.

У фебруару
Са летом се зима срела,
Испод леда струји река
А земља се заодела
Зеленилом кукурека.

Сунце греје... ветар брише...
Ала сече... ала студи!...
Али на мах замирише
Земља што се тихо буди.

Волим
Ја волим мајске руже бескрајно и много,
И волим јасмин и мирис свежег ливадског сена,
И влажне, ватрене очи, младих и витких жена,
У подневље мајско.
И волим мирис зове и шумских јагода зрелих,
И меке пролетње млазе, што небесима нагле,
И покрет младих жена, ц одећом попут магле,
У подневље мајско.

Ја волим зрак и живот, и љубав бесну и плаху,
Вино и теревенке и песме пуну наде.
И мале сочне усне, женице веома младе.
У подневље мајско.

Не варај јарана
Јесен стиже, дуњо моја,
јесен рана.
Од јесени до јесени
све се село већ ижени.
Душо моја, бежи мени,
не варај јарана!

Сваке ноћи, дуњо моја,
сваког дана
бројим сате, мислим на те,
душо моја, умрех за те!
Буди моја, благо мени,
не варај јарана!

Младост прође, дуњо моја,
младост рана.
Ја те, душо, жељан оста'!
Чекања је било доста,
бежи мени о јесени,
не варај јарана!

Тамна ноћ
Тамна ноћ . . . тамно ми је,
Од вечери, до вечери, 
Тамнина ми снагу пије,
Од мрака до зрака,
Од зрака до мрака.

Стара ми се мајка вајка,
Од вечери до вечери: 
Што ми копниш мила ћери,
Од мрака до зрака,
Од зрака до мрака?

Дуги данци, дуге ноћи, 
Од вечери до вечери, 
Суђеника чекајући
Од мрака до зрака.
Од зрака до мрака.

Дивна ноћи
Дивна ноћи, дивна ти је
драга моја!
За главом јој перо вије
тице ноја.
Под грлом јој низ бисера,
мој бисеру!
Грло слађе од шећера,
мој шећеру!
На прсима сјајна пуца
златне боје,
у прсима срце куца -
срце моје!

Ситна киша ...
Ситна киша ситно пада,
Драга ми се срцу јада:
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада!
Ситна киша ситно пада! ...

Да ти љубим очи вране,
Да те грлим док не сване,
Докле сунце не огране,
Док и живот не пре'сане
Да ти љубим очи вране! ..
Ситна киша ситно пада,
Да ли ми се драга нада?...
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада ...
- Ситна киша ситно пада!

Целог дана под јабланом
Целог дана под јабланом
момче хладује,
целе ноћи у самоћи
цура јадује!

Шири гране, мој јаблане,
прави већи хлад,
нека ми се нахладује
мој ђидија млад.

Нек хладује до јесени
из дана у дан,
а у јесен нека дође
баби на диван!

Чини не чини
Не лудуј, Лело, чини не чини.
Улетњој ноћи на месечини,
Твоје ме око давно занело.
Не лудуј Лелом чуће те село
Чини не чини по месечини!...

Кад падне вече, кад месец мине,
За оне пусте, густе планине:
Ишетај шором, селом се крени,
Ја ћу те срести, па хајде мени.
Чини не чини, по месечини.  

По градини месечина
Ај, по градини месечина сија мека,
ај, ту ме драга у присенку вазда чека.
Еј, на босиљак миришу јој груди,
са срца јој уздисај се буди.

Ај, жељна ме је, жељна ме је више дана,
ај, да јој скинем медни пољуб са усана.
Еј, а ја болан лежим у вајату,
па не могу да се јавим злату.

Ај, доћићу јој, ма колико болан био,
ај, не би ли се ноћас млађан излечио.
Еј, лечићу се са њених усана,
оздравићу до белога дана.

Чекање
Магла пала ...
Бисер роса покапала
Јоргован,
Ту сам сву ноћ проплакала
Узаман! ..

Драги рече:
Доћи ћу ти прво вече
У акшам.
А што рече, па порече -
Да чекам.

Да ће доћи ...
Чекала би још две ноћи
И вас дан -
Туго моја, да л' ћеш проћи
Узаман!...

Мој дилбере, рођо моја
Мој дилбере!
рођо моја, што ми ти је?
Да ти на ме жао није
те си тужан у вечере,
мој дилбере!

Рођо моја!
Кад би знала шта ме боле,
још како те дилбер воле,
не би тако мајка твоја...
Рођо моја!

Мој дилбере...
хитај дома, купи свате,
запроси ме од мог тате.
Бићу твоја, имај вере!
Мој дилбере.


Дођи!... Дођи!...
Зарудела шљива ранка,
Процветала караманка,
Савиле се вите гране,
На све стране,
Мој јаране!
Развила се зелен-када,
Замириса бела рада,
Из твојега перивоја,
Душо моја,
Драга моја!...
Дође време, знаш ли место
Где смо лане тако често,
Сваке ноћи, до поноћи
У самоћи ...
Дођи!...Дођи!...

Неверо, ране, неверо
Вечера, горка вечеро,
Неверо, ране, неверо,
И синоћ си ме обиш'о
Другој на конак отиш'о

Недеља, дуга недеља,
А празна пуста постеља,
Дању ми није низачем
Ноћу те чекам и плачем.

Kопним и чекам сваку ноћ
Надам се, надам: "Сад ће доћ'!"
Младост ми снагу сагоре,
Сваке вечери до зоре.

Дуге су саме вечери,
Тешка је вера невери,
Вечеро, горка вечеро,
Неверо, ране, неверо!

Пуцај зоро!...
Ведре ноћи, разведри ми очи,
Да сагледам кроз јелово грање:
Пуца л' зора румени л' се гора
Хита ли нам сунце у раздање?

Са сунцем ће моје сунце доћи,
Моје сунце, моје радовање, -
Пуцај зоро, плани тамна горо,
Сагоре ме жеља и чекање!

Васкрсавајте
Васкрсавајте расточене кости,
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе и нова прегнућа.

И ужежите Лучу од Слободе,
И уздигните гордо изнад чела,
Пронесите је куд вас жеље воде,
Кроз српске горе, градове и села.

И нек забрује са храмова звона,
И намастира давно освештани,
И нек загрме речи са амвона:
“Родино моја, очајни су дани!”

Родино моја, грудо моја слатка,
Има ли за те светлости и дана,
Чујеш ли ропац браће умируће;
Чујеш ли гробља још неопојана?

О, васкрсните расточене кости
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе, и нова прегнућа.

Milorad M. PETROVIC
Милорад М. Петровић


 
© 2017 | Милорад Петровић | Дизајн: Марија Гајевић ( gajevic@gmail.com )