Милорад М. Петровић Сељанчица (1875-1921) - Живот (ни)је бајка
Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени. Живео тешко, заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник СЕЉАНЧИЦА, један од најзнаменитијих песника у Српству.

Резултати песничког конкурса Удружења грађана "Играле се делије"

Милорад М. Петровић
У организацији Удружења грађана „Играле се делије" у марту 2017. године расписан је први песнички конкурс на тему „Мој дом је тамо где сам ја", као једна од многобројних активности, која за циљ има промовисање лика и дела Милорада Петровића Сељанчице, српског песника, чије су песме (што се дешавало у историји домаће књижевности изузетно ректко) заживеле код обичног народа, које се певају и које ће се тек певати.  
Имајући у виду да је ово први конкурс који је расписан (конкурс је био тематски) одзив аутора био је више него добар: укупно стотину тридесет аутора је учествовало, са преко четири стотине песама.
Радови су стизали са различитих страна и слободно можемо рећи да је конкурс имао регионални карактер. Активни су били песници из дијаспоре, а одазвали су се и аутори који живе и стварају у  Младеновцу и његовој околини. На поетски задатак на тему „Мој дом је тамо где сам ја" одговорили су песници и песникиње из: Бијељине, Маглаја, Бешке, Задра, Осијека, Прилепа, Београда, Младеновца, Велике Иванче, Сопота, Стојника, Баточине, Босанске Градишке, Прибоја, Руме, Вршца, Свилајнца, Крагујевца, Чачка, Зрењанина, Житковца, Параћина, Лесковца, Крушевца, Врања, Кучева, Ниша, Рогатице, Пожаревца, Подгорице, Бачке Тополе, Земуна, Ћуприје, Инђије, Алексинца, Панчева, Нове Вароши, Рожаја, Старчева, Књажевца, Зајечара, Сочанице, Пљевље, Житковца, Новог Пазара, Смољинца, Корбова, Ваљева, Шапца, Пирота, Бачке Паланке, Смедерева, Бањалуке и Сиднеја.
Посебно се захваљујемо ђацима основних и средњих школа. Неки од њих су већ крупним корацима загазили у свет поезије, док је другима песничка будућност почела у овом зборнику.

Зоран Антонијевић, књижевник

Одлука жирија за поезију

Већ је први, летимичан преглед приспелих радова (конкурс је завршен 30. 5. 2017.) показао да су аутори, они афирмисани али и они који афирмацију тек траже, препознали младеновачки књижевни простор као добро место на коме могу потврдити (и)ли открити своје литерарне вештине. Песници (њих стотину тридесет, четворо је било дисквалификовано), међу којима има доказаних имена, чланова УКС-а, академика, заједно са онима најмлађима, за које ће се, сасвим извесно, у годинама пред нама, и те како чути, узели су учешћа у стварању књиге-зборника, објављене у част српског песника Милорада Петровића Сељанчице, убеђујући нас како његово име може (п)остати синоним за поезију саму. Томе у прилог говори чињеница да су се конкурсном такмичењу одазвали песници не само из Шумадије, Србије (где је Петровић живео и стварао), већ и са целокупног говорног подручја бивше Југославије, као и из дијаспоре.
 Ценећи вредност појединачних песама, али и прилога у целини, након анализе приспелих радова, жири је једногласно одлучио да прво место припадне младој песникињи Амини Хрнчић и њеној ванредно доброј песми Бескућнице. Филозофична и делом контемплативна, грађена промишљено, песма темељно преиспитује конвенционалне представе о дому, транспонујући га са равни статике на раван динамике, откривајући како и ћелија људског тела може бити добро пребивалиште на нашем кратком пропутовању на овом свету.
 Сасвим заслужено, друго место припало је песми Мирис предграђа, београдског песника Марка Поропатића. Дескриптивна у сржи, технички написана готово беспрекорно, ова песма  која суштински говори о идентитету и специфичним механизмима његове изградње, сведочи истовремено о свим посредним утицајима места кроз која смо пролазили или пролазимо, на оно што нас, таквима какви јесмо – чини нама самима.
 Треће место припало је ангажованој, писаној филмично, кратким резовима грађеној песми (сасвим налик на лирски, црно-бели документарац) Избеглички камп Идомени, познатог српског песника Братислава Јевтовића. Реалистично и суптилно иронично, Јевтовић нам даје јасну и прецизну слику свакодневице оних, што су се – оставши без примарног дома, надамо се, накратко, у привременим чистилиштима затекли.
 Поред награђених аутора, жири је похвалио осамнаест аутора и један број песника наградио објављивањем у зборнику.
 Када је о ученичким радовима реч, треба рећи да је одзив оних који су одлучно и крупним корацима у сусрет песничкој будућности пошли, био ванредно добар. Посебно су били активни ученици основних школа. Изузетно нам је драго због великог одзива ученика из Републике Српске, али и из свих других места, првенствено због тога што је (п)остало више него јасно да се за српску песничку будућност не треба бринути.
 Квалитет пристиглих ученичких радова био је уједначен. Поетике су (сасвим логично за узраст) биле сличне, поетска средства разнолика, версификацијски образци неуједначени. Уочљив је појачани рад предметних професора и ментора са ученицима, код неких се ученика, нажалост, примећивао и превише. Након анализе радова, жири је једногласно одлучио да у категорији најмлађег узраста прво место припадне Ани Живковић из Младеновца и песми Мој дом је тамо где сам ја. Инвентивно проговоривши из мушког рода, Ана (само)свесно и непосредно, ритмично и са повременим упливима риме говори шта је то што она (пре)познаје као кључне симболе места у коме живи. Друго место припало је Јулијани Илић, њеним раздраганим и полетним поетским импресијама које су настале као резултат проницљивог посматрања природе и свих њених манифестација. Треће место припало је Кристини Николић која је испевала праву химну Шумадији. У категорији старијег узраста, прво место заслужила је Катарина Цацановић –  поетском констатацијом до које она посредно стиже- како само у простору дома и породице себи налик може бити. Друго место припало је Војиславу Дурмановићу, његовом непатвореном, дечјем ламенту над најскупљом српском речју. Треће место припало је Марији Петровић за песму Моја родна груда, у којој одабраним симболима  усхићено пева о Републици Српској. У категорији средњих школа прво место припало је талентованом Марку Радојичићу, који је песмом Тамо где и ја - доказао како већ сада прави песник јесте и како се, када неоспоран таленат постоји – високим интезитетом, може певати мимо уобичајених песничких образаца и замки које повишена реторика собом носи.  Јелена Николић освојила је друго место, сетном и емотивном песмом којом ненаметљиво контемплира о својој позицији у свету. Треће место припало је Исидори Прокић и песми Дом моје душе у којој бираним речима, стишаним гласом говори о сопственим животним упориштима.
 На крају, морамо изразити задовољство присутношћу великог броја младих песникиња и песника (Хрнчић, Поропатић, Тахировић, Арсић, Мијуковић, Јованов), који су, убеђени смо, једини залог – успешности и трајања једног књижевног конкурса, али и непобитан доказ његовог смисла и сврхе.                                                                                                                    
Огњен Петровић

Чланови жирија:
Зоран Антонијевић, председник                  
Душица Гојковић, члан
Бранко Милорадовић, члан
Огњен Петровић, члан

Песме награђене у категорији одраслих аутора

Прво место
Бескућнице, Амина Хрнчић, Маглај, БиХ

Друго место
Мирис предграђа, Марко Поропатић, Београд

Треће место
Избеглички камп Идомени, Братислав Бато Јевтовић, Чачак


Песме награђене у категорији ученика од првог до четвртог разреда

Прво место
Мој дом је тамо где сам ја, Ана Живковић, 4. разред, ОШ "Момчило Живојиновић", Младеновац

Друго место
Мој дом је тамо где сам ја,  Јулијана Илић, 4. разред, ОШ " Свети Сава", Младеновац

Треће место
Мој дом је тамо где сам ја,  Кристина Николић, 4. разред,  ОШ "Свети Сава", Младеновац


Песме награђене у категорији ученика од петог до осмог разреда

Прво место
Мој дом је тамо гдје.., Катарина Цацановић, 8. разред ОШ " Свети Сава", Бијељина, РС

Друго место
Мој дом је..., Војислав Дурмановић, 8. разред ОШ " Свети Сава", Бијељина, РС

Треће место
Моја родна груда, Марија Петровић, 7. разред ОШ " Вељко Чубриловић", Прибој


Песме награђене у категорији ученика средњих школа

Прво место
Тамо где и ја, Марко Радојичић, 4. разред, Гимназија " Бора Станковић", Ниш

Друго место
Мој дом је тамо где сам ја, Николић Јелена, 4. разред, Економско-трговинска школа, Сопот

Треће место
Дом моје душе, Исидора Прокић, 3. разред, Техничка школа, Младеновац


Похваљене песме

Само паучина, Милорад Бибин, Зрењанин

У туђини, Јован Н. Бундало, Београд

Спавач на зеленој клупи у парку, Биљана
Грошин, Меленци

Где си била, Наталија Чубрановић Дробњак, Нови Београд

Прозор у Ресавској, Слободан Ђекић, Вршац

Не брини за мене, Тања Ђурђевић, Велико Градиште

Отисци стопала, Драгана Ђурковић Тошић, Чачак

Лето у равници, Ружена Краћица, Зрењанин

Незаборав, Надежда Михајловић, Ниш

Унутарња различитост, Снежана Марко Мусинов, Земун

Излог, Каја Панчић Миленковић, Пирот

Међански микроспеви, Вера Д. Рајковић Васиљевић, Ужице

Путовање ка судбини, Балша Рајчевић, Београд

Буђење у рано јутро, Александар Д. Станковић, Београд

Тамо негдје, Амра Тахировић, Рожаје

Корекција туге, Славица Турински Лазић, Осијек

Свет у срцу, Јелена Ћебић, Панчево

Сиротињски кућерак, Ђура Шефер Сремац, Рума


Одабране песме

У крају, Славица Агић, Бачка Паланка

Тамо је село моје, Владимир Арсић, Велика Иванча

Мој завичај, Татјана Аћа, Старчево

Породично огњиште, Зови завичаја, Милорад Бибин, Зрењанин

Завичај те чека, Мој вољени град, Јован Н. Бундало, Београд

Ту гдје нема нас, Љиљана Вујић Томљановић, Босанска Градишка

Старо огњиште, Иван Гаћина, Задар

Моје парче неба, Јелена Грбић, Ваљево

Банатско село, Божићна трпеза, Биљана Грошин, Меленци

Последњи бећарац, Славица Д. Дамњановић, Бачка Топола

Завејана черга, О хлебу у Банату, Слободан Ђекић, Вршац

Играле се делије, Тања Ђурђевић, Велико Градиште

Кестени су били врући, Прстохват времена, Драгана Ђурковић Тошић, Чачак

Химна Домовини, Тамара Јованов, Зрењанин

Мој дом је тамо где сам ја, Размишљање о дому, Ружена Краћица, Зрењанин

Петролејска лампа, Жаклина Ј. Манчић, Житковац

Скок у проток, Ноћи срца, Снежана Марко Мусинов, Земун

Вратићеш се, Илинка Марковић, Нови Београд

Мајци, Србобран Матић, Алексинац

Мој дом је тамо где сам ја, Анамарија Милошевић, Врање

Земљо моја, Ивана Милошевић, Велика Иванча

Царски рез, Павле Мијуковић, Велика Иванча

Стара кућо моја, Слободан Ненадовић, Младеновац

Искра из камена, Дејан Крсман Николић, Шабац

Родитељска кућа, Милан Љ. Обреновић, Крагујевац

Тамо где ти је добро, Снежана Паноска, Прилеп

Причешће, Поука повратнику, Каја Панчић Миленковић, Пирот

Стари дом, Божидар Пешев, Београд

Дом у поморављу, Дом у сећању и збиљи, Марко Поропатић, Београд

Мој завичај, Маријана Станковић, Кучево

Воденичарева, Илија Степановић, Крагујевац

Туђа земља далека, Гордана Сувајац, Сиднеј

Некада у дому, Амра Тахировић, Рожаје

Родној брдовитој груди, Момчило Момо Тубић, Бијељина

Ријека предака, Уточиште за птице, Славица Турински Лазић, Осијек

Следићу њихова јата, Моје оазе плаве, Наталија Чубрановић Дробњак, Нови Београд

Издиг, Слободан Чуровић, Подгорица


Одабране песме из категорије ученика

I-IV разред

Мој дом је тамо где сам ја, Александра Андрић, 1. разред, ОШ " Вук Караџић", Стојник

Мој дом је тамо где сам ја, Вишња Вуковић, 1. разред, ОШ " Вук Караџић", Стојник

Певај равницо, Анастасија Ђокић, 4. разред, ОШ " Браћа Груловић", Бешка

Мој дом је тамо где сам ја, Катарина Ђуровић, 1. разред, ОШ " Вук Караџић", Стојник

Мој дом је тамо где сам ја, Никола Карић, 4. разред, ОШ "Свети Сава", Младеновац

Моје село...весело, Бранко Лежимирац, 4. разред, ОШ " Браћа Груловић" , Бешка

Мој дом је тамо где сам ја, Лена Миљковић, 2. разред, ОШ "Вожд Карађорђе", Алексинац

Мој дом је тамо где сам ја, Никола Мирковић, 1. разред, ОШ " Вук Караџић", Стојник

Какви су то људи, Анђела Перић, 1. разред, ОШ "Дража Марковић Рођа", Смољинац

Мој дом је тамо где сам ја, Павле Петровић, 1. разред, ОШ "Вук Караџић", Стојник

Мој дом је тамо где сам ја, Леон Петронијевић, 4. разред, ОШ "Свети Сава", Младеновац

Лепо је волети свој завичај, Милица Равњак, 4. разред, ОШ " Браћа Груловић", Бешка

Звуци мога завичаја, Дијана Тадић, 4. разред, ОШ "Браћа Груловић", Бешка

V-VIII разред

Звуци завичаја, Анастасија Ђокић, 5. разред, ОШ " Браћа Груловић", Бешка

25 поносних година, Горана Ђокић, 7. разред, ОШ "Вељко Чубриловић", Прибој

Мој дом је тамо где сам ја, Катарина Живковић, 5. разред, ОШ " Вожд Карађорђе", Алексинац

Мој дом је тамо где сам ја, Мирјана Коцић, 5. разред, ОШ "Вожд Карађорђе", Алексинац

Мој завичај, Давид Миленковић, 6. разред, ОШ " Рада Миљковић", Јагодина

Моја Земља, Ивана Милићевић, 6. разред, ОШ "Вељко Чубриловић", Прибој

Породица - мој род, Марина Поповић, 8. разред, ОШ "Вељко Чубриловић", Прибој

Моја домовина, Марко Томић, 8.разред, ОШ "Вељко Чубриловић", Прибој

Република Српска - моје родно мјесто, Даница Тривковић, 8. разред, ОШ " Вељко Чубриловић", Прибој

Моја земља - мој род, Мајан Цветковић, 7. разред, ОШ "Вељко Чубриловић", Прибој

Средње школе

Мој завичај, Душан Драшковић, 2. разред, Економско - трговинска школа, Сопот

Мој дом је тамо где сам ја, Мирјана Марковић, 2. разред, Гимназија, Младеновац

Песма о Србији, Младен Савић, 4. разред, Техничка школа, Младеновац


Промоција зборника биће одржана у оквиру културне манифестације " Играле се делије" у Великој Иванчи, која се организује 29. и 30. јула у склопу младеновачког културног лета.

ПОЕЗИЈА - Песме Милорада М. Петровића

Др Милан Савић: „Песнику је село све и сва, он неће и не може ван њега, јер у сеоској средини осећа сву срећу, све блаженство своје. Ко зна, да ли би му песме тако мирисале, да је отишао ван своје сфере. На свеже пољско цвеће или на свежу, покошену траву зацело не би. Можда би се, да је село напустио и отишао у варош, у песме увукао и смрад варошке клоаке, болести и фриволности. И идила је лепа, лепа као јутро на селу са балзам – мирисом с планине или с ливаде.
Јован Скерлић: "Угледајући се јако и успешно на народну лирску песму, Милорад Петровић је испевао цео један низ сеоских песама, које су одмах биле примећене и 1902. изишле у засебној књизи под насловом Сељанчице (друго издање у Београду, 1903). Мотиви су обични и једноставни, сеоска љубав, сеоско весеље, живот шумадијског села са идиличне стране, са простаросрдачношћу и непосредним тоном народне поезије. Песме се допадају својим лаким и лепим стиховима, и својом музикалношћу. Многе од њих су компоноване и ушле су у народ."

Стихови Милорада М. Петровића, названог Сељанчица по збирци песама, објављени су 1902. године

Неке од песама Милорада Петровића

Ноћ мирише...
Ноћ мирише...
Драга моја, није лако ни у ноћи
Самовање. Знаш, не знала,
Друго ћу ти вече доћи,
Ти ме чекај до петала!
Не могу ти  'вако више...
Ноћ мирише!...

Ноћ мирише!...
Драго моје, самоћа ме пуста сатре!
Којекако дан протече,
Али стрепим к 'о од ватре,
Кад наступи црно вече.
Не могу ти  'вако више…
Ноћ мирише!...

Ноћ мирише...
Драга чека. У собици жижак светли.
Драги драгој журно ходи.
Запојаше први петли.
Драги драгој дома води.
Сaмовање?... Никад више!...
Ноћ мирише!...

  У колу 
На сред села коло игра,
Коло води драго моје,
Изван кола цуре стоје,
Бројаницу ситну броје:
"Дај нам, момче, очи твоје!"

У мени се срце кида,
Пусто срце на две поле,
Од јада ме душа боли,
Плачно око к'о да моли:
"Да л' ме воли?... 
"Да л' ме воли?...

Дај ми, драги, срце твоје,
Ја ћу теби душу дати,
Душа ће ми мирисати,
Миомир ти снаге дати:
Да ме можеш љубом звати.

Девојче, враже..
Девојче враже, ђаволе море,
Знаш шта о теби говоре:
Да љубиш старе бећаре!..
"Не слушај, драги, злотворе!

Ја љубим момка, јунака млада,
Говор је клета завада;
Ја љубим тебе од лане,
Милане душо, драгане! ..

Мајка ме млада учила: "Ћери,
Не веруј старој невери,
Шта ће ти стари бећари?...
Бољи су млади дилбери!"

Играле се делије
Играле се делије, 
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.

Свира фрула из дола, 
Фрула мога сокола, 
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.

Чуло се до Стамбола,
Царског града охола.
Игра коло до кола,
Не хаје за Стамбола.


Све док је твог благог ока
Све док је твог благог ока
и усана твојих сласт,
небо је моје плаво,
а живот вечно млад.

Сваки куцај срца твога 
ја разумем знај.
Чиста је оно суза
што у оку твоме сја.

За твог лика рајски плам
живот ћу радо теби да дам.

Бор до бора ...
Бор до бора, зелени се гора,
Зелен-гора до драгова двора,
Ту нас двоје, ја и драго моје,
- Горо, ћути,
Може нана чути! ..

Гора ћути, ал' се мени слути,
Чуће нана од других јарана,
Па ће рећи: "Јао моја Јана>
Куд се вере
Те љуби дилбере?"

Планино моја!...
Планино моја, планино,
Што ми се мајко поносиш,
Што тебе облак не хвата,
Те моја поља не росиш

Кукуруз цвили у свили,
Сићана трава скапава,
Пусто се поље снуждило,
Јарко се сунце уждило.

Планино, мајко рођена,
Поврни облак са мора,
Те моја поља ороси,
Сићаном кишом са гора!

Лето прође
Лето прође, беше што је било,
Ледена зима шири ледено крило,
Драга моја бојиш ли се зиме?

Не питај ме јадане јаране,
Да л' се бојим хладовите зиме,
Већ ме питај душо и душмане:
Где ћу зиму дочекат и с киме?


 Јадна ја!...
Заплакала млада мома
Ђурђев данку на уранку:
Ђурђев данче јадованче
Јадна ја!

Зима прође, лето дође,
А ја сама у сузама,
Тешко коби, што ћу, што би?..
Јадна ја!...

Далеко је до јесени,
Други данци, кратки санци,
И састанци и растанци,
Јадна ја!...

  Зар тако?...
Два лета и два пролећа,
Две зиме и две јесени
Ја сам те, болан чекала,
А ти се другом ожени!
Зар тако, душо, душо неверо?...

Kад пође оно полане,
У град да служиш катене,
Ти ми се вајно обећа:
Доћи ћу, драга, с пролећа!
Зар тако, душо, душо неверо?...

Чујеш ли, драги, не чуо:
А што ми срце украде?
А што ми душу зароби
Kад нисам знала за јаде?
Зар тако, душо, душо неверо?...

Бисер се просу...
Бисер се просу планином,
Пламен се осу долином,
Ишета драга градином,
Градина миром мирише,
Славуј кроз гране узидуше.

У зору плаву, пред зору,
Kапија шкрипну на двору,
Месец замаче yа гору,
Градина миром мирише,
Славуј кроз грање уздише

Снег западе...
Снег западе на ливаде
Засу стазе и богазе
И сокаке
И друмове
Старе

Јао, штете, да л' чујете,
Или, цуре, не хајете
За јунаке
Соколове,
Летошње бећаре?

Kад у гори зашумори
Лист на грани к'о и лани
И ливаде
И пољане
Стере.

Kад процвате, кад позлате
Старе стазе и богазе,
Потражиће
Опет цуре
Летошње бећаре.

Моја домовина
Kршан камен осуо се косом,
А под њиме долине и равни,
Напојени крви рујне росом,
Дедова нам и очева славни;
Окупљени главама без броја
Ето то је Домовина моја.

Ето то је Домовина моја,
А питате л' њени синци ко су?
Све соколи, јуначкога соја,
Kа'  и они давно пали што су.
И свакога једна мис'о води:
Слози, правди, љубави, слободи.
Слози, правди, љубави, слободи
Водила нас увек једна  мис'о.
У тој вери слобода се роди
Ал' нам усуд тешку судбу пис'о
Вековима крв се грозно лила,
Домовино крвава и мила!

Домовино крвава и мила,
Је л' ти доста крви од синова?...
Није, није! Ја ти чујем речи:
Док не видим Васкрс својих снова...
Твоја жеља ништа нас не плаши,
Твоји снови, то су снови наши.

Твоји снови, то су снови наши,
То је наша жеља слатка жарка,
И веруј нам, да је васкрс близу,
Kад ће грмнут песма слободарка
Kроз све краје где се крвца лила,
Домовино крвава и мила.

Ђурђевско јутро
Стидљиво к'о скоро доведена млада,
Кроз честу у брегу јутро се прикрада,
Јутро пуно светле росе и мириса,
Млада, сочна трава најстрасније дише,
На јасици лишће једва што се нише,
Птичице у хору кроз брснато грање
Поздрављају сложно ђурђевско раздање.
Разгоне се магле танане ко свила,
На истоку сунце шири златна крила,
Ето сунца, ето светлости и зрака.
Ето Ђурђевскога младога јунака!
Златно му је лице и груди и недра,
Мачеви му златни красе сјајна бедра
По три копља јунак у висину скаче,
Здраво да си млади пролећни јуначе!..
Невеста ти земља жудан поглед баца
Јер се зажелела топлих пољубаца.

Вече на селу
Са звезданог неба блиста
Мио сјај,
Попац цврчи, ветрић пири,
Мири гај.

Са ливаде песма бруји
Диван склад,
Звонца звоне, доле хите
Чобанчад.

А кроз село бирова се
Чује глас:
"Куп'те данак, наређује
Кмет и влас'!"

Из далека разлеже се
Фруле звон,
Нека цура тек прошапће:
"Да л' је он?"

Жагор, врева, лавеж паса,
У округ
Полагано сумрак гари
До и луг.

Песме
Kликни вило са српских планина,
Нек ођекне сваки српски брег
И сакупи браћу из даљина,
Под злаћани од слободе стег

Душан зовена победе нове,
Преклиње нас са Kосова кнез;
Марков топуз из мора искаче,
Блиста сабља Обилића рез.

Бог је с нама. Боже ти нас води,
Белом Орлу нове снаге дај;
Нек полети сунцу и Слободи,
Да нам сине старе славе сјај.

Моје лане...
Моје лане, не било му мане,
Носи низу, баш под грлом близу,
Сува злата, око бела врата...
И мерџана и других ђердана,
Па ми жао, и жао и криво,
Што јој нисам и сам тако близу,
Дању бих је у грло целив'о
А ноћу бих под грлом почив'о


Бог да прости!
Пео сам се на све горе
Што их српска земља има,
И љубио голе стене,
Грлио се с каменима.
Ишао сам на све стране,
Тужна лица, ногом смелом,
Сваку стопу српске земље,
Квасио сам сузом врелом!
А кад дођох на Косово…
Сташе сузе од жалости,
Само усне шапутаху:
“Бог да прости, Бог да прости!....”

Регрути
Јутрос нас наше окитише сеје,
Јесењим цвећем, орошеним сланом,
Јутрос нас наше изљубише мајке,
И испратише с надом прехрканом.

Очеви наши нису дома били,
Да нас разуму, да их разумемо,
Као и онда, кад су од нас пошли,
Они су тамо, куда ми идемо.

Много је патње њином челу седом,
Много је борбе за њихова плећа,
Ал ми ћемо их одменити редом
Јер ми смо њина одмена и срећа.

Грунуће море наше снаге младе,
И остануће за потомство бајке,
Ко смо, и шта смо, и какви смо били,
И пропеваће нам и сеје и мајке.

У фебруару
Са летом се зима срела,
Испод леда струји река
А земља се заодела
Зеленилом кукурека.

Сунце греје... ветар брише...
Ала сече... ала студи!...
Али на мах замирише
Земља што се тихо буди.

Волим
Ја волим мајске руже бескрајно и много,
И волим јасмин и мирис свежег ливадског сена,
И влажне, ватрене очи, младих и витких жена,
У подневље мајско.
И волим мирис зове и шумских јагода зрелих,
И меке пролетње млазе, што небесима нагле,
И покрет младих жена, ц одећом попут магле,
У подневље мајско.

Ја волим зрак и живот, и љубав бесну и плаху,
Вино и теревенке и песме пуну наде.
И мале сочне усне, женице веома младе.
У подневље мајско.

Не варај јарана
Јесен стиже, дуњо моја,
јесен рана.
Од јесени до јесени
све се село већ ижени.
Душо моја, бежи мени,
не варај јарана!

Сваке ноћи, дуњо моја,
сваког дана
бројим сате, мислим на те,
душо моја, умрех за те!
Буди моја, благо мени,
не варај јарана!

Младост прође, дуњо моја,
младост рана.
Ја те, душо, жељан оста'!
Чекања је било доста,
бежи мени о јесени,
не варај јарана!

Тамна ноћ
Тамна ноћ . . . тамно ми је,
Од вечери, до вечери, 
Тамнина ми снагу пије,
Од мрака до зрака,
Од зрака до мрака.

Стара ми се мајка вајка,
Од вечери до вечери: 
Што ми копниш мила ћери,
Од мрака до зрака,
Од зрака до мрака?

Дуги данци, дуге ноћи, 
Од вечери до вечери, 
Суђеника чекајући
Од мрака до зрака.
Од зрака до мрака.

Дивна ноћи
Дивна ноћи, дивна ти је
драга моја!
За главом јој перо вије
тице ноја.
Под грлом јој низ бисера,
мој бисеру!
Грло слађе од шећера,
мој шећеру!
На прсима сјајна пуца
златне боје,
у прсима срце куца -
срце моје!

Ситна киша ...
Ситна киша ситно пада,
Драга ми се срцу јада:
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада!
Ситна киша ситно пада! ...

Да ти љубим очи вране,
Да те грлим док не сване,
Докле сунце не огране,
Док и живот не пре'сане
Да ти љубим очи вране! ..
Ситна киша ситно пада,
Да ли ми се драга нада?...
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада ...
- Ситна киша ситно пада!

Целог дана под јабланом
Целог дана под јабланом
момче хладује,
целе ноћи у самоћи
цура јадује!

Шири гране, мој јаблане,
прави већи хлад,
нека ми се нахладује
мој ђидија млад.

Нек хладује до јесени
из дана у дан,
а у јесен нека дође
баби на диван!

Чини не чини
Не лудуј, Лело, чини не чини.
Улетњој ноћи на месечини,
Твоје ме око давно занело.
Не лудуј Лелом чуће те село
Чини не чини по месечини!...

Кад падне вече, кад месец мине,
За оне пусте, густе планине:
Ишетај шором, селом се крени,
Ја ћу те срести, па хајде мени.
Чини не чини, по месечини.  

По градини месечина
Ај, по градини месечина сија мека,
ај, ту ме драга у присенку вазда чека.
Еј, на босиљак миришу јој груди,
са срца јој уздисај се буди.

Ај, жељна ме је, жељна ме је више дана,
ај, да јој скинем медни пољуб са усана.
Еј, а ја болан лежим у вајату,
па не могу да се јавим злату.

Ај, доћићу јој, ма колико болан био,
ај, не би ли се ноћас млађан излечио.
Еј, лечићу се са њених усана,
оздравићу до белога дана.

Чекање
Магла пала ...
Бисер роса покапала
Јоргован,
Ту сам сву ноћ проплакала
Узаман! ..

Драги рече:
Доћи ћу ти прво вече
У акшам.
А што рече, па порече -
Да чекам.

Да ће доћи ...
Чекала би још две ноћи
И вас дан -
Туго моја, да л' ћеш проћи
Узаман!...

Мој дилбере, рођо моја
Мој дилбере!
рођо моја, што ми ти је?
Да ти на ме жао није
те си тужан у вечере,
мој дилбере!

Рођо моја!
Кад би знала шта ме боле,
још како те дилбер воле,
не би тако мајка твоја...
Рођо моја!

Мој дилбере...
хитај дома, купи свате,
запроси ме од мог тате.
Бићу твоја, имај вере!
Мој дилбере.


Дођи!... Дођи!...
Зарудела шљива ранка,
Процветала караманка,
Савиле се вите гране,
На све стране,
Мој јаране!
Развила се зелен-када,
Замириса бела рада,
Из твојега перивоја,
Душо моја,
Драга моја!...
Дође време, знаш ли место
Где смо лане тако често,
Сваке ноћи, до поноћи
У самоћи ...
Дођи!...Дођи!...

Неверо, ране, неверо
Вечера, горка вечеро,
Неверо, ране, неверо,
И синоћ си ме обиш'о
Другој на конак отиш'о

Недеља, дуга недеља,
А празна пуста постеља,
Дању ми није низачем
Ноћу те чекам и плачем.

Kопним и чекам сваку ноћ
Надам се, надам: "Сад ће доћ'!"
Младост ми снагу сагоре,
Сваке вечери до зоре.

Дуге су саме вечери,
Тешка је вера невери,
Вечеро, горка вечеро,
Неверо, ране, неверо!

Пуцај зоро!...
Ведре ноћи, разведри ми очи,
Да сагледам кроз јелово грање:
Пуца л' зора румени л' се гора
Хита ли нам сунце у раздање?

Са сунцем ће моје сунце доћи,
Моје сунце, моје радовање, -
Пуцај зоро, плани тамна горо,
Сагоре ме жеља и чекање!

Васкрсавајте
Васкрсавајте расточене кости,
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе и нова прегнућа.

И ужежите Лучу од Слободе,
И уздигните гордо изнад чела,
Пронесите је куд вас жеље воде,
Кроз српске горе, градове и села.

И нек забрује са храмова звона,
И намастира давно освештани,
И нек загрме речи са амвона:
“Родино моја, очајни су дани!”

Родино моја, грудо моја слатка,
Има ли за те светлости и дана,
Чујеш ли ропац браће умируће;
Чујеш ли гробља још неопојана?

О, васкрсните расточене кости
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе, и нова прегнућа.

Milorad M. PETROVIC
Милорад М. Петровић


ИМЕ МИ ЈЕ МИЛОРАД

Милорад Петровић Сељанчица
ИМЕ МИ ЈЕ МИЛОРАД

Име ми је Милорад,
ходам по местима
која више не препознајем,
нема више старог јаблана
на чијој се крошњи
мешала песма славуја
са вилинским шапатом
док је лаки ветар
миловао препланула
чела сељака
са којих се сливао зној
након рвања са браздом

Тамо је сада нека пуста кућа
и бунар сав у коров зарасто
слика што ме тугом обавије
али ме сета не држи дуго
јер идем за гласом
за звуцима фруле и виолине
који допиру до висине
увек ме натерају
да са своје звезде сиђем
и ослушнем песме
од којих деца завичаја
граде незаборав
за моје риме
за моје име.

Песма посвећена Милораду Петровић Сељанчици
Аутор: Зоран Антонијевић

НОЋ МИРИШЕ

Изашла је књига изабраних дела Милорада Петровића Сељанчице – НОЋ МИРИШЕ, чији је приређивач професор Душан Стојковић.
Из поговора књиге НОЋ МИРИШЕ: 
Душан Стојковић 
„Милорад Петровић није недоучен песник и необразован човек. Преводио је песме (и текстове за децу) са седам језика: француског, руског, пољског, чешког, словачког, бугарског и словеначког. Изгледа да је Сељанчица хтео, попут Змаја, да створи своју – далеко мањег обима – Певанију. Но, његова певанија остале су Сељанчице. Један живот – једна песничка књига.Фолклорно је захватило, и преплавило, поезију Милорада Петровића, али та фолклоризација не мора да буде – убеђени смо, да када је о овоме песнику реч, није – сама по себи нешто ретроградно и песнички погубно. Греши се ако се Сељанчица чита на тематској равни, али, исто тако, и ако се његове песме посматрају само као песме намењене певању, песме које дозивају мелодију и музику без које, као свог ваздуха, не могу. Сељанчица је негде између. Његово песништво је игра: она коју је он хтео и она која је хтела њега. Готово да нема значајног српског композитора који није музички обрадио (најчешће за хор) неку његову песму. Сељанчица није класик српског песништва, али јесте несумњива књижевна чињеница. Нико ко се у песништво иоле разуме не може га побркати с неким другим песником. Знају га и они који за њега нису ни чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху. Јесте, и остаје, трубадур у опанцима.“

ЧУЧУК СТАНА * музичко - сценско дело

Милорад М. Петровић Сељанчица је написао позоришни комад са певањем Чучук Стана, премијера је била у Народном позоришту 22.9. 1907.
Комад је приказан на сцени Народног позоришта осам пута у сезони 1907/1908.
Приказиван до 1911/1912. године. Игран је и између два светска рата.

Филм по делу Милорада Петровића Сељанчице је снимљен 1972 .
Писац Милорад М. Петровић ; ТВ адаптација Љубиша Ристић; драматург Мирослава Сретеновић;
- ГЛУМЦИ: Светлана Бојковић (Чучук-Стана), Милан Гутовић (Хајдук Вељко), Милан Ајваз, Ђурђија Цветић, Мирјана Вукојичић, Војислав Брајовић, Драган Лаковић, група певача РТБ, Народни оркестар РТБ
ЧУЧУК СТАНА * музичко-сценско дело

Чучук Стана (око 1793-1859) је Хајдук Вељкова друга жена, опевана у нашим народним песмама; после Хајдук Вељкове смрти удала се за грчког националног револуционара и члана Хетерије капетана Јоргаћа.
Кад је Јоргаћ погинуо у Молдавској, Стана се с његовом децом преселила у Атину и ту провела остатак живота у највећој беди.
Филм: ЧУЧУК СТАНА 
Чучук Стана је била много драга Хајдук Вељку. Чучук Стана је заробила срце Хајдук Вељка и неустрашиво бранила Србију од Турака. Сваке ноћи Вељко и Стана били су на челу коњаника, који су правили упаде међу Турке, наносећи им губитке

Живот (ни)је бајка


ТРУБАДУР У ОПАНЦИМА

 „Играле се делије”, „Јесен стиже, дуњо моја”, „Чини не чини по месечини” и низ других песама стекле су временом толику славу да су прихваћене као „народне”.
С друге стране, њихов творац тонуо је у заборав, заједно с расправама да ли је песник или стихоклепац...


На прелазу између 19. и 20. века Србија је кренула на „дуго путовање у Јевропу”: одбацивали су се стари обичаји, мода и уметност, а прихватало све што долази са Запада. И већина песника окретала се модернизму, тежећи да држе корак са светским токовима. А онда је 1902. године учитељ Милорад Петровић штампао књигу песама „Сељанчица”, где је помињао дилбере и моме, фруле и коло, ливаде и сокаке, шљиве ранке и крушке караманке. Одмах је добио надимак по наслову збирке, а неке колеге прогласиле су га „заосталим” и „простим”. Међутим, критичари и композитори запазили су заводљиви ритам његових стихова, па су пажљиво одмеравали свој суд.
   Милорад Петровић Сељанчица рођен је 26. јула 1875. године у Великој Иванчи на падинама Космаја, у сељачкој породици. У детињству је волео да се надмеће с вршњацима у разним играма, посебно у „пилићима” и „радибабама” које су, осим јурњаве, подразумевале и „варакање”. По завршетку основне школе родитељи су га послали у Београд. Док је ишао у гимназију, послуживао је у господским кућама за стан и храну.
   Наставио је да похађа учитељску школу у Алексинцу, а пошто је живео код једног учитеља, користио је прилику да чита књиге из његове библиотеке. Како је ускоро и сам почео да пише, постао је члан ђачке литерарне дружине „Будућност” у чијем листу је објављивао радове. Песме му тада нису личиле на „сељанчице”, мада је често облачио шумадијску народну ношњу и око врата носио амајлију – замотуљак са груменом земље из завичаја.

Milorad Petrovic Seljancica

Мојој Ружи
Од 1898. године сарађивао је са часописима „Дневни лист”, „Звезда”, „Нова искра”, „Зора”, „Бранково коло”, „Босанска вила”... У стиховима је изражавао љубав и чежњу према школској другарици Ружи Кнежевић (кћерки Косте Кнежевића, радикала и народног посланика, кога су стрељали као учесника Тимочке буне). Кроз песме јој је поручивао: „моје лане”, „јесен стиже”, „дођи, дођи”, „девојче, враже”. Убрзо су се венчали, па су као учитељи радили у Великом Крчмару код Крагујевца, Стојнику, Раниловићу, селу Младеновцу. У писању се све чешће угледао на народну лирску књижевност, а бавио се и превођењем поезије и текстова за децу са француског, руског, пољског, чешког, словачког, бугарског и словеначког.
   Године 1902. штампао је прву збирку песама „Сељанчице” у Београду, са посветом „Мојој Ружи”. Добио је разноврсне критике: похвале због ведрине, сликовитости и ритмичности, а замерке због једностраног надахнућа и „зашећерености”. Допуњено издање од седамдесет песама (раније 34) објавио је већ следеће године. Један примерак послао је Летопису Матице српске у Новом Саду, а главни уредник др Милан Савић ободрио га је речима:
   „Уз ову би књижицу пропевало и старије грло, а камоли младо!”

  Међутим, чим су неке од тих песама почеле да се уз музичку пратњу изводе по поселима, славама, свадбама и кафанама, појединци су га жестоко напали. У новинама се развила препирка, у којој су песници најављени као „две мегданџије, оба лирика, један из ћесарева Беча, један из убавог шумадијског сеоцета Стојника”. Сељанчица је одбацивао тврдње Милана Ћурчина да уметност припада само одабраним грађанима, „елити”, а не читавом народу. Као доказ препевао је супарникову песму „У бечкој шуми”, па су „узвишени” стихови почели да се преплићу као у разиграном колу.
   Године 1904. на Сељанчицу се обрушио и песник Сима Пандуровић у „Књижевној недељи”: описао га је као безосећајну незналицу, шарлатана који на папиру бележи све што чује по сеоским механама, сокацима и пољима. Додао је да његову „серију залудница” не треба штампати ни као пример лоших песама! Још отровније стрелице дошле су од непознатих особа, које су изјављивале да се ради о обичним „накарадама” и „стихоклепанију”. У „Правди” из 1907. године песника су чак назвали „баснословно неталентованим човеком, који је с полићем у руци и прљавим гаћама ушао у литературу”.
   На ниске ударце Сељанчица је одговорио новим делима: „Васкрсењем” збирком родољубивих песама, „Ризницом”, забавником за школску омладину, „Чучук Станом”, позоришним комадом са певањем. Премијера представе „Чучук Стана” одржана је 22. септембра 1907. године у Народном позоришту у Београду, са Десанком Ђорђевић у главној улози и музиком Стевана Христића. За извођење у Новом Саду музику је компоновао Исидор Бајић. Романтична историјска драма играла се неколико сезона, касније је поновљена и између два светска рата.
Milorad Petrovic
Милорад Петровић Сељанчица
Кафански затвор
Године 1910. Милорад Петровић Сељанчица преселио се са породицом у Београд, па је у Жаркову и на Чукарици радио као учитељ и управник. У великој вароши осећао је жал за пољима и шумама, али и неки неспокој. Тада је написао аутобиографску песму „Ја”, у којој се поверио:
   „Мене је одавно прегазило време, ја то знам и ја због тога страдам. Али ја ипак нечем се надам.”
   У боемским кафанама спријатељио се са писцима Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем, Стеваном Сремцем, Борисавом Станковићем, Владиславом Петковићем Дисом и дружином из Народног позоришта.
   Једног поподнева са глумцем Чича Илијом Станојевићем кренуо је лађом са савског пристаништа до Земуна: тражили су кафану „Црна мачка” у којој се служила свежа риба (јутарњи улов аласа) с надалеко чувеним црним вином. Али чим су се укрцали прибили су се уз бифе, где су кренули с наизменичним чашћавањем. Најпре су наздрављали „једну с ногу”, затим „другу за другу ногу”, па „трећа срећа”...
   Док су пијуцкали, лађа је пловила од обале до обале и на крају су се искрцали на исто место одакле су кренули! Ноћни провод наставили су у кафани „Три шешира” у Скадарлији, а пред свитање посетили су и „Три сељака” на Славији, где су за мезе узели по тврдо кувано јаје. Међутим, док су тетурали Чубуром, ноге су их издале, па су заједно пали. Први се огласио Сељанчица:
   „Шта је ово, Чича? Одједанпут се подиже тротоар и лупи нас по челу. Не знам због чега. Мора да је оно јаје било мућак!”
   Кад су музичари свирали неке Сељанчицине песме, гости кафане и певачи пљескали су му све док не би отпоздравио. Тада је устајао са столице и лаганим наклоном захваљивао на пажњи. Често је и сам певао омиљене стихове, а у севдаху је заборављао како време брзо пролази. Једном приликом у друштву писца Борисава Станковића и песника Владе Станимировића није избијао из „Три шешира” цела три дана и три ноћи! Након дуже потраге брижна супруга Ружа дошла је да га води кући. На молбу да крене одговорио јој је да не може, јер се „налази у рему” – кафеџија га тобоже не пушта напоље док не плати све што је појео и попио. Кад је цех подмирен, коначно се упутио свом дому, срећан што се лепшој половини већ захвалио песмом „Све док је твога благог ока”.
   Након бурних теревенки настављао је озбиљно да ради: поред песама писао је приповетке, уџбенике, дечије књиге, драме, либрета за опере. Имао је четворо деце које је требало издржавати: Борислава (умро је као матурант), Радмилу (удата Крстић, студирала је историју уметности на Сорбони и сакупљала уметничка дела), Немању и Данку. Да би зарадио нешто новца и отргао се од старих навика, извесно време гајио је свилену бубу са колегама из Трнаве и Жабара. Али кад су успешну продају прославили у биртији, са празним џеповима заклели су се да се више никада не бакћу „неисплативим” бубама.
   У неким данима друштво боема није мислило само на пиће, већ и на укусну храну. Рецимо, када их је домаћица у гостима звала да ручају уз „Извол'те, извол'те”, Владислав Петковић Дис стидљиво је одговарао „Немојте, немојте”, док је песник из Велике Иванче шеретски додавао „Мојте, мојте”.
   У време беспарице требало је отићи код издавача и замолити за исплаћивање дела хонорара унапред. Једнога дана Сељанчица није измолио такву услугу од Геце Кона, па је невесело ходао Кнез Михаиловом улицом. Да би га орасположио, познати оптичар Шајнесон понудио му је писање рекламе, згодне за штампање у новинама. Уследио је стих „Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон”, за који је свака реч награђена једним дукатом!

У спомен саборцима
Током учешћа у оба балканска рата (Куманово, Једрене) и у Првом светском рату (Сувобор) Милорад Петровић Сељанчица показао се као храбар војник. У предаху борби слушао је приче другова, које су му постале ново надахнуће. Када се за време повлачења у јесен 1915. године разболео од тифуса, остао је код женине родбине у Алексинцу да се лечи. Бугарске окупационе власти протерале су га као „празноскитајушчег”, па је морао преко Мораве да се склони у Београд. Неко време живео је одвојен од жене и деце, а да би се издржавао, писао је разне молбе и жалбе у кафани „Гинић”. Слободу је дочекао са туберкулозом, од које је сваког дана све више копнио.
   Своју најпознатију песму смислио је током шетње Калемегданом, када му се композитор Божидар Јоксимовић пожалио да му за свиту „Младост” недостаје упечатљив завршни део. Сељанчица је на парчету папира прибележио:
   „Играле се делије, насред земље Србије, ситно коло до кола чуло се до Стамбола...”
   Објаснио је да се сетио сабораца који су жалили што при опсади Једрена нису јуришали до „царског града охола”, да би се осветили због петсто година под Турцима. Пркосни стихови добили су полетну музику, а касније су увршћени у Антологију српских свечаних песама.

Губитник или добитник?
Пред крај живота песник је живео тешко, мучен болешћу и немаштином. Трећег марта 1921. године предосетио је блиску смрт, а породици је рекао да ће издахнути тачно за две недеље. Следећег дана испевао је стихове:    „Умрећу када рађају се руже / последњи дах њин ћу попит' први / и однећу га у гробницу мрачну / да се с њим сладе акрепи и црви.”
   У „Народној просвети” почетком априла писало је:
   „Заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник Сељанчица, један од најзнаменитијих песника у српству.”
   Међутим, свака помоћ је закаснила, јер је умро 17. априла 1921. године на Михаиловцу код Београда, неколико месеци пре 46. рођендана. У последњим тренуцима загледао се у даљину, а супрузи је казао:
   „Међер (турцизам – заиста, стварно) ћу ја на овом свету да будем нека велика зверка... Гле, тридесет две владике! Спреми тридесет две свеће.”
   Сахрањен је на Топчидерском гробљу о трошку државе, а његов гроб остао је без споменика.
   Породица је чувала орден који је добио од црногорског краља Николе и још неке радове. У рукописима су остали позоришни комади са певањем „Чучук Стана”, „Младост” и „Комадић швајцарског сира” (по причи Ђуре Јакшића), опера у једном чину „Сиротан”, збирка афоризама „Варнице”, песме у прози „Сенке”, препеви „Из словенске лирике”. Током времена доста његових песама компоновано је за соло певање и хор (Станислав Бинички, Петар Коњовић, Стеван Мокрањац и други).
   Али стихови су почели да живе свој живот, док је песник занемарен! Године 1934. супруга Ружа пожалила се да ће га свет сасвим заборавити, јер се на радију његове песме најављују као „народне”. Напоменула је и да у књижарама више нема његових књига, а да због недостатка средстава не може сама да их штампа.
   У наредним деценијама стручна јавност повремено се освртала на његово дело. Између осталог, чуле су се замерке да је „сељак без црвеног бана”, који љубав описује ашиковањем, дозивањем и чежњом, а не еротиком, безобразлуцима и псовкама. Поставило се питање да ли је уопште губитник, јер су му стихови прешли на музичко поље где увелико царују:
    „Знају га и они који за њега нису чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху.”
   Од тада су песниково име и лик почели да излазе из сенке заборава. Његова биста откривена је 2013. године у градском парку у Младеновцу, а свечаност „Играле се делије” почела је у Великој Иванчи 1915. године. Иако са закашњењем, Милорад Петровић Сељанчица награђен је за своје тежње да будућим поколењима приближи наслеђе. На крају је заузео место у српској култури као „трубадур у опанцима”.

Преузет текст из Политикиног забавника
Аутор текста: Весна Живковић

Приче о песмама: Музика и поезија

Приче о песмама
Приче о песмама: Музика и поезија
Песме српских песника које се певају за које је компонована музика.
Наслов књиге: Приче о песмама
(Музика и поезија)
Издавач: Музичка шареница, 09.01.2015

Из књиге о Милораду Петровић Сељанчици

Милорад Петровић Сељанчица
(Велика Иванча, 1875. - Београд, 1921.)
Рођен је 1875. године у Великој Иванчи код Младеновца, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, а затим Учитељску школу у Алексинцу. У младости је стално носио шумадијску народну ношњу, а испод кошуље амајлију – платнени замотуљак са груменом земље из његове родне Велике Иванче. Радио је у већем броју сеоских основних школа. Учествовао је у Балканским ратовима, у бици на Куманову и опсади Једрена. Сећао се како су ратници после освајања Једрена причали како им је жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, све до Цариграда.
Приче о песмама: Музика и поезија
Учествовао је у Колубарској бици, после које је оболео од тифуса. Бугарске окупационе власти су га 1915. протерале преко Мораве као празноскитајушчег. Живео је одвојен од жене и деце у Крушевцу и Београду. Оболео је од туберкулозе. Заборављен од свих, умро је у беди и немаштини, као прави просјак. Према речима његове супруге Руже, 3. марта 1921. је рекао да ће умрети 17. априла, што се и догодило. Сахрањен је у Београду на Топчидерском гробљу о државном трошку, без споменика на његовом гробу.
У градском парку у Младеновцу налази се његова спомен биста која је постављена 12. јула 2013. године.
Најпознатије песме: Јесен стиже, дуњо моја;  Не лудуј, Лело, чуће те село; Чини се, чини и Играле се делије, на сред земље Србије, за коју је музику компоновао Божидар Јоксимовић, 1919. године; Све док је твога благог ока, ( позната инерпретација дуета Ђурић и Руњајић и Мериме Његомир у скоријем времену.)

Милорад М. Петровић  са пријатељима
Играле се делије

Играле се делије,
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.
Свира фрула из дола,
Фрула мога сокола,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.
Чуло се до Стамбола,
Царског града охола.
Игра коло до кола,
Нехаје за Стамбола.

Извођачи: Предраг Цуне Гојковић, Предраг Живковић Тозовац, Раша Павловић, Браћа Бајић

Јесен стиће,дуњо моја
(Не варај јарана)

Јесен стиже, дуњо моја,
јесен рана.
Од јесени до јесени,
све се село већ ижени.
Душо моја, бежи мени!
Не варај јарана!
Сваке ноћи, дуњо моја,
сваког дана,
бројим сате, мислим на те,
душо моја, умрех за те!
Буди моја, благо мени!
Не варај јарана!
Младост прође, дуњо моја,
младост рана.
Ја те, душо, жељан оста',
чекања је било доста.
Бежи мени о јесени!
Не варај јарана!

Извођачи: Милан Прунић, Раша Павловић

Мој дилбере,родјо моја

Мој дилбере!
рођо моја, што ми ти је?
Да ти на ме жао није
те си тужан у вечере,
мој дилбере!
Рођо моја!
Кад би знала шта ме боле,
јос како те дилбер воле,
не би тако мајка твоја...
Рођо моја!
Мој дилбере...
хитај дома, купи свате,
запроси ме од мог тате.
Бићу твоја, имај вере!
Мој дилбере.

Извођачи: Нада Воденичар, Радмила Димић, Нада Обрић, Андјелка Говедаревић

Магла пала бисер роса покапала јоргован

Магла пала, бисер роса покапала јоргован
Еј, еј!
Магла пала, магла пала, еј!
Бисер роса покапала јоргован, јоргован,
Ту сам сву ноћ проплакала узаман, узаман,
Ту сам сву ноћ проплакала узаман, узаман.
Драги рече, драги рече еј.
Доћи ћу ти прво вече у акшам, у акшам,
А што рече па порече да чекам, да чекам,
А што рече па порече да чекам, да чекам?

Извођачи: Гордана Лазаревић, Даница Обренић, Вера Ивковић

Зарудела шљива ранка

Зарудела шљива ранка,
процветала караманка,
савиле се вите гране,
на све стране,
мој јаране!
Развила се зелен када,
замириса бела рада,
из твојега перивоја,
душо моја,
драга моја!
Дође време, знаш ли место
где смо лане тако често,
у самоћи до по ноћи,
сваке ноћи,
дођи, дођи!

Извођачи:  Вера Ивковић

Све док је твог благог ока

Све док је твог благог ока
и усана твојих сласт,
небо је моје плаво,
а живот вечно млад.
Сваки куцај срца твога
ја разумем знај.
Чистаје оно суза
што у оку твоме сја.
За твог лика рајски плам
живот ћу радо теби да дам.

Извођачи:  Дует Дјурић / Руњајић, Даница Обренић, Мерима Његомир, Предраг Цуне Гојковић

Не лудуј, Лело

Не лудуј,  Лело, чуће те село.
Чини не чини по месечини,
по тихој ноћи и 'ладовини.
Твоје ме око, Лело, занело,
та твоја уста, пламена, пуста,
твоје ме око, Лело, занело.
Твоја ме љубав, Лело, занела,
те твоје косе памет ми носе,
не лудуј,  Лело, сунце те клело!
Твоја ме песма, Лело, занела,
та твоја мати стално нас прати.
Не лудуј, Лело, чуће те село!
Изађи, лело, у наше село,
прошетај, Лело, кроз наше село,
нек види нана да имаш драгана.

 Извођачи: Трандафиловић, Чеда Марковић, Рача Павловић, Звонко Богдан


Мој јаблане
(Целог дана под јабланом)

Мој јаблане, шири гране
прави већи хлад
нека ми се нахладује
мој дидија млад.
Сваке ноћи, до по ноћи
цура тугује.
Сваког дана под јабланом
момче хладује.
Ал' нека га, нека хладује
још за који дан
а у јесен, нека дође
мени на диван.

Извођачи: Душица Билкић, Соња Перишић

По градини месечина сија мека

Ај, по градини месечина сија мека,
ај, ту ме драга у присенку вазда чека.
Еј, на босиљак миришу јој груди,
са срца јој уздисај се буди.
Ај, жељна ме је, жељна ме је више дана,
ај, да јој скинем медни пољуб са усана.
Еј, а ја болан лежим у вајату,
па не могу да се јавим злату.
Ај, доћицу јој, ма колико болан био,
ај, не би ли се ноћас млађан излечио.
Еј, лећићу се са њених усана,
оздравићу до белога дана.

Извођачи: Александар Дејановић, Звонко Богдан

Зачетник маркетинга ( у виду слогана стихом )

Milorad Petrovic
Милорад Петровић - писац, преводилац, учитељ
Милорад Петровић Сељанчица се може сматрати оцем наших маркетиншких стручњака, слоганом: Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон!

Као многи песници, и Милорад Петровић Сељанчица је био у сталним новчаним неприликама.
Једном, кад је натмурен ишао улицом, јер је београдски издавач Геца Кон одбио да му исплати аконтацију, срете га такође познати оптичар Шајнесон. – Што сте тужни , гос’н Милораде? - Не могу да се веселим, гос’н Шајнесоне, кад немам пара. – Ех, вама као песнику бар лако. Напишите ми у стиху рекламу за новине. Притиснут невољом Милорад уђе у радњу и зачас написа:
Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон! 
За сваку реч добио је по дукат.
Трајнија од дуката, остаје наравно поезија Милорада Петровића Сељанчице.
Песме које је испевао у једном даху пуне ритма и мелодије, певају се и данас.

Моја лепа Србија - Младеновац * Милорад Петровић Сељанчица


Milorad Petrovic
Из емисије Моја лепа Србија (видео клип): "У вароши подно Космаја водиле се силне битке, и многи су великани оставили трага. Највећи јунаци делије остали су запамћени, опевани у причама и песмама. А многи што су их овековечили неправедно су отишли у заборав ...
Играле се делије насред земље Србије ..."
 Део емисије Моја лепа Србија - Младеновац: О Милораду Петровићу Сељанчици и бисти у централном градском парку у Младеновцу и песми Играле се делије насред земље Србије, ...

Говорење стихова - Јесен стиже дуњо моја, Ситна киша... , Чекање

Ситна киша ...
Поезија - СТИХОВИ Милорада Петровић Сељанчице

Ситна киша ...
Ситна киша ситно пада,
Драга ми се срцу јада:
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада!
Ситна киша ситно пада! ...

Да ти љубим очи вране,
Да те грлим док не сване,
Докле сунце не огране,
Док и живот не пре'сане
Да ти љубим очи вране! ..
Ситна киша ситно пада,
Да ли ми се драга нада?...
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада ...
- Ситна киша ситно пада!

Не варај јарана ( Јесен стиже дуњо моја)
Поезија - СТИХОВИ Милорада Петровић Сељанчице

Не варај јарана
Јесен стиже, дуњо моја,
јесен рана.
Од јесени до јесени
све се село већ ижени.
Душо моја, бежи мени,
не варај јарана!

Сваке ноћи, дуњо моја,
сваког дана
бројим сате, мислим на те,
душо моја, умрех за те!
Буди моја, благо мени,
не варај јарана!

Младост прође, дуњо моја,
младост рана.
Ја те, душо, жељан оста'!
Чекања је било доста,
бежи мени о јесени,
не варај јарана!

Чекање (Магла пала, бисер роса покапала јоргован) 
Поезија - СТИХОВИ Милорада Петровић Сељанчице
Чекање (Магла пала, бисер роса покапала јоргован) 
Магла пала ...
Бисер роса покапала
Јоргован,
Ту сам сву ноћ проплакала
Узаман! ..
Драги рече:
Доћи ћу ти прво вече
У акшам.
А што рече, па порече -
Да чекам.
Да ће доћи ...
Чекала би још две ноћи
И вас дан -
Туго моја, да л' ћеш проћи
Узаман!...

Milorad Petrovic

 
© 2017 | Милорад Петровић | Дизајн: Марија Гајевић ( gajevic@gmail.com )