Живот и дело - Милорад М. Петровић Сељанчица (1875 - 1921)
Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени. Живео тешко, заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник СЕЉАНЧИЦА, један од најзнаменитијих песника у Српству.
"Играле се делије" су прича (песма) за себе - Отргнути од заборава Милорада Петровића

Конкурс “Шумадијске метафоре”

Младеновачке “Шумадијске метафоре”, које ове године славе јубилеј – тридесетогодишњицу постојања, расписују конкурс за поезију и кратку прозу. На песнички конкурс треба послати по три песме у три примерка потписане шифром (решење шифре доставити у посебној коверти приложеној уз песме).
Прва награда је штампање књиге песама.
Песме се шаљу до 5. априла 2017. године на следећу адресу: Библиотека “Деспот Стефан Лазаревић”, 11400 Младеновац, Краља Петра I број 175. Одлуку о победнику доноси жири крајем маја.
На конкурс за кратку прозу треба послати причу не дужу од шеснаест редова у три примерка, такође потписану шифром чије се решење налази у посебној коверти приложеној уз причу. Приче се шаљу до 5. априла 2017. на поменуту адресу.
Тема овогодишњег есеја је књижевно дело Милорада Миленковића Шума.

Sumadijske metafore
Конкурс “Шумадијске метафоре”

Да подсетимо:
У организацији младеновачке библиотеке, у оквиру „Шумадијских метафора“ из штампе је изашла, за Србију значајна, књига – студија о Сељанчици под насловом „Девојче враже...“ Душана Стојковића -2000. год.
Шумадијске метафоре, специјално издање.

Приче о песмама: Музика и поезија

Приче о песмама
Приче о песмама: Музика и поезија
Песме српских песника које се певају за које је компонована музика.
Наслов књиге: Приче о песмама
(Музика и поезија)
Издавач: Музичка шареница, 09.01.2015

Из књиге о Милораду Петровић Сељанчици

Милорад Петровић Сељанчица
(Велика Иванча, 1875. - Београд, 1921.)
Рођен је 1875. године у Великој Иванчи код Младеновца, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, а затим Учитељску школу у Алексинцу. У младости је стално носио шумадијску народну ношњу, а испод кошуље амајлију – платнени замотуљак са груменом земље из његове родне Велике Иванче. Радио је у већем броју сеоских основних школа. Учествовао је у Балканским ратовима, у бици на Куманову и опсади Једрена. Сећао се како су ратници после освајања Једрена причали како им је жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, све до Цариграда.
Приче о песмама: Музика и поезија
Учествовао је у Колубарској бици, после које је оболео од тифуса. Бугарске окупационе власти су га 1915. протерале преко Мораве као празноскитајушчег. Живео је одвојен од жене и деце у Крушевцу и Београду. Оболео је од туберкулозе. Заборављен од свих, умро је у беди и немаштини, као прави просјак. Према речима његове супруге Руже, 3. марта 1921. је рекао да ће умрети 17. априла, што се и догодило. Сахрањен је у Београду на Топчидерском гробљу о државном трошку, без споменика на његовом гробу.
У градском парку у Младеновцу налази се његова спомен биста која је постављена 12. јула 2013. године.
Најпознатије песме: Јесен стиже, дуњо моја;  Не лудуј, Лело, чуће те село; Чини се, чини и Играле се делије, на сред земље Србије, за коју је музику компоновао Божидар Јоксимовић, 1919. године; Све док је твога благог ока, ( позната инерпретација дуета Ђурић и Руњајић и Мериме Његомир у скоријем времену.)

Милорад М. Петровић  са пријатељима
Играле се делије

Играле се делије,
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.
Свира фрула из дола,
Фрула мога сокола,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.
Чуло се до Стамбола,
Царског града охола.
Игра коло до кола,
Нехаје за Стамбола.

Извођачи: Предраг Цуне Гојковић, Предраг Живковић Тозовац, Раша Павловић, Браћа Бајић

Јесен стиће,дуњо моја
(Не варај јарана)

Јесен стиже, дуњо моја,
јесен рана.
Од јесени до јесени,
све се село већ ижени.
Душо моја, бежи мени!
Не варај јарана!
Сваке ноћи, дуњо моја,
сваког дана,
бројим сате, мислим на те,
душо моја, умрех за те!
Буди моја, благо мени!
Не варај јарана!
Младост прође, дуњо моја,
младост рана.
Ја те, душо, жељан оста',
чекања је било доста.
Бежи мени о јесени!
Не варај јарана!

Извођачи: Милан Прунић, Раша Павловић

Мој дилбере,родјо моја

Мој дилбере!
рођо моја, што ми ти је?
Да ти на ме жао није
те си тужан у вечере,
мој дилбере!
Рођо моја!
Кад би знала шта ме боле,
јос како те дилбер воле,
не би тако мајка твоја...
Рођо моја!
Мој дилбере...
хитај дома, купи свате,
запроси ме од мог тате.
Бићу твоја, имај вере!
Мој дилбере.

Извођачи: Нада Воденичар, Радмила Димић, Нада Обрић, Андјелка Говедаревић

Магла пала бисер роса покапала јоргован

Магла пала, бисер роса покапала јоргован
Еј, еј!
Магла пала, магла пала, еј!
Бисер роса покапала јоргован, јоргован,
Ту сам сву ноћ проплакала узаман, узаман,
Ту сам сву ноћ проплакала узаман, узаман.
Драги рече, драги рече еј.
Доћи ћу ти прво вече у акшам, у акшам,
А што рече па порече да чекам, да чекам,
А што рече па порече да чекам, да чекам?

Извођачи: Гордана Лазаревић, Даница Обренић, Вера Ивковић

Зарудела шљива ранка

Зарудела шљива ранка,
процветала караманка,
савиле се вите гране,
на све стране,
мој јаране!
Развила се зелен када,
замириса бела рада,
из твојега перивоја,
душо моја,
драга моја!
Дође време, знаш ли место
где смо лане тако често,
у самоћи до по ноћи,
сваке ноћи,
дођи, дођи!

Извођачи:  Вера Ивковић

Све док је твог благог ока

Све док је твог благог ока
и усана твојих сласт,
небо је моје плаво,
а живот вечно млад.
Сваки куцај срца твога
ја разумем знај.
Чистаје оно суза
што у оку твоме сја.
За твог лика рајски плам
живот ћу радо теби да дам.

Извођачи:  Дует Дјурић / Руњајић, Даница Обренић, Мерима Његомир, Предраг Цуне Гојковић

Не лудуј, Лело

Не лудуј,  Лело, чуће те село.
Чини не чини по месечини,
по тихој ноћи и 'ладовини.
Твоје ме око, Лело, занело,
та твоја уста, пламена, пуста,
твоје ме око, Лело, занело.
Твоја ме љубав, Лело, занела,
те твоје косе памет ми носе,
не лудуј,  Лело, сунце те клело!
Твоја ме песма, Лело, занела,
та твоја мати стално нас прати.
Не лудуј, Лело, чуће те село!
Изађи, лело, у наше село,
прошетај, Лело, кроз наше село,
нек види нана да имаш драгана.

 Извођачи: Трандафиловић, Чеда Марковић, Рача Павловић, Звонко Богдан


Мој јаблане
(Целог дана под јабланом)

Мој јаблане, шири гране
прави већи хлад
нека ми се нахладује
мој дидија млад.
Сваке ноћи, до по ноћи
цура тугује.
Сваког дана под јабланом
момче хладује.
Ал' нека га, нека хладује
још за који дан
а у јесен, нека дође
мени на диван.

Извођачи: Душица Билкић, Соња Перишић

По градини месечина сија мека

Ај, по градини месечина сија мека,
ај, ту ме драга у присенку вазда чека.
Еј, на босиљак миришу јој груди,
са срца јој уздисај се буди.
Ај, жељна ме је, жељна ме је више дана,
ај, да јој скинем медни пољуб са усана.
Еј, а ја болан лежим у вајату,
па не могу да се јавим злату.
Ај, доћицу јој, ма колико болан био,
ај, не би ли се ноћас млађан излечио.
Еј, лећићу се са њених усана,
оздравићу до белога дана.

Извођачи: Александар Дејановић, Звонко Богдан

Зачетник маркетинга ( у виду слогана стихом )

Milorad Petrovic
Милорад Петровић - писац, преводилац, учитељ
Милорад Петровић Сељанчица се може сматрати оцем наших маркетиншких стручњака, слоганом: Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон!

Као многи песници, и Милорад Петровић Сељанчица је био у сталним новчаним неприликама.
Једном, кад је натмурен ишао улицом, јер је београдски издавач Геца Кон одбио да му исплати аконтацију, срете га такође познати оптичар Шајнесон. – Што сте тужни , гос’н Милораде? - Не могу да се веселим, гос’н Шајнесоне, кад немам пара. – Ех, вама као песнику бар лако. Напишите ми у стиху рекламу за новине. Притиснут невољом Милорад уђе у радњу и зачас написа:
Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон! 
За сваку реч добио је по дукат.
Трајнија од дуката, остаје наравно поезија Милорада Петровића Сељанчице.
Песме које је испевао у једном даху пуне ритма и мелодије, певају се и данас.

Моја лепа Србија - Младеновац * Милорад Петровић Сељанчица


Milorad Petrovic
Из емисије Моја лепа Србија (видео клип): "У вароши подно Космаја водиле се силне битке, и многи су великани оставили трага. Највећи јунаци делије остали су запамћени, опевани у причама и песмама. А многи што су их овековечили неправедно су отишли у заборав ...
Играле се делије насред земље Србије ..."
 Део емисије Моја лепа Србија - Младеновац: О Милораду Петровићу Сељанчици и бисти у централном градском парку у Младеновцу и песми Играле се делије насред земље Србије, ...

Говорење стихова - Јесен стиже дуњо моја, Ситна киша... , Чекање

Ситна киша ...
Поезија - СТИХОВИ Милорада Петровић Сељанчице

Ситна киша ...
Ситна киша ситно пада,
Драга ми се срцу јада:
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада!
Ситна киша ситно пада! ...

Да ти љубим очи вране,
Да те грлим док не сване,
Докле сунце не огране,
Док и живот не пре'сане
Да ти љубим очи вране! ..
Ситна киша ситно пада,
Да ли ми се драга нада?...
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада ...
- Ситна киша ситно пада!

Не варај јарана ( Јесен стиже дуњо моја)
Поезија - СТИХОВИ Милорада Петровић Сељанчице

Не варај јарана
Јесен стиже, дуњо моја,
јесен рана.
Од јесени до јесени
све се село већ ижени.
Душо моја, бежи мени,
не варај јарана!

Сваке ноћи, дуњо моја,
сваког дана
бројим сате, мислим на те,
душо моја, умрех за те!
Буди моја, благо мени,
не варај јарана!

Младост прође, дуњо моја,
младост рана.
Ја те, душо, жељан оста'!
Чекања је било доста,
бежи мени о јесени,
не варај јарана!

Чекање (Магла пала, бисер роса покапала јоргован) 
Поезија - СТИХОВИ Милорада Петровић Сељанчице
Чекање (Магла пала, бисер роса покапала јоргован) 
Магла пала ...
Бисер роса покапала
Јоргован,
Ту сам сву ноћ проплакала
Узаман! ..
Драги рече:
Доћи ћу ти прво вече
У акшам.
А што рече, па порече -
Да чекам.
Да ће доћи ...
Чекала би још две ноћи
И вас дан -
Туго моја, да л' ћеш проћи
Узаман!...

Milorad Petrovic

Конкурс за поезију: "Мој дом је тамо где сам ја"

Удружење грађана „Играле се делије“ из Младеновца расписује I наградни конкурс за поезију: „Мој дом је тамо где сам ја“
Конкурс је тематски. Од учесника се очекује да одговоре на тему куће/дома/огњишта/завичаја или било ког другог места које се у добу бездомништва, принудних номада и модерних Одисеја, доживљава као рођењем поклоњено или накнадно стечено упориште, као и на питање постоји ли, упркос свему, митско место којем припадамо или нам је чак и палуба уточиште?
Конкурс обухвата две категорије: категорију ученика основних и средњих школа и категорију одраслих.
удружење "ИГРАЛЕ СЕ ДЕЛИЈЕ"
„Мој дом је тамо где сам ја“
Учесници шаљу највише пет песама, потписаних именом и презименом, откуцаних у искључиво microsoft word (.doc i .docx)  електронским путем на мејл адресу: igralesedelijekonkurs@gmail.com
У прилогу, поред песама послати и обавезне контакт податке, адресу, контакт телефон, маил адресу и краћу биографију. Ученици поред контакт података и биографије шаљу тачан назив школе и разред који похађају. Песме не смеју бити објављиване у штампаној или електронској форми. Удружење грађана „Играле се делије“ не сноси одговорност за евентуално кршење закона о ауторским правима и његову злоупотребу. Ауторски прилози се не хонораришу. Од пристиглих радова жири ће изабрати по три најбоље песме у категоријама  I-IV разред, V-VIII разред, као и по три најбоље песме из категорије средњошколаца и одраслих. Победнички и одабрани радови биће штампани у зборнику. Награђени аутори (плакета + књига) као и одређени број аутора заступљених у зборнику биће позвани да учествују на завршној манифестацији “Играле се делије” која ће се одржати 29. и 30. јула. у Великој Иванчи (општина Младеновац).

Конкурс је отворен од 15. 2. 2017 до 30. 5. 2017.

Удружење грађана „Играле се делије“

Енциклопедија Српског народног позоришта о Милораду Петровићу

Енциклопедија Српског народног позоришта
ПЕТРОВИЋ Милорад „Сељанчица“
ПЕТРОВИЋ Милорад „Сељанчица“ – писац и преводилац (Велика Иванча, Космај, 26. VII 1875 – Београд, 17. IV 1921).
Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Бгду, где је служио по кућама да би се издржавао. После завршене учитељске школе у Алексинцу (1899), од 1900. до 1910. је учитељевао у шумадијским селима: Велики Крчмар, Стојник, Црквине, Раниловић, Младеновац-село и Жарково код Бгда. Од 1910. до 1921. био је учитељ и управитељ основне школе на Чукарици са прекидима у ратним г.: 1912-1913. је учествовао у балканском рату и од 1914. у Првом светском рату; после битке на Сувобору у алексиначкој болници је 1915. прележао тифус и још ровитога здравља вратио се у Бгд, где је ускоро оболео од туберкулозе, од које је и умро. Сарађивао је у великом броју листова и часописа, кратко време био и власник и уредник сопственог листа „Српско ђаче“, а поезијом и краћом прозом заступљен је у многим зборницима, антологијама, календарима и алманасима. Надимак је добио по збирци песама Сељанчице; и иначе се у свим формама највише бавио сеоским темама, нарочито сеоском децом. За НП у Бгду написао је позоришне комаде: Младост, у три чина с певањем (са музиком Б. Јоксимовића), по Ђури Јакшићу драматизовао је Комадић швајцарског сира – обе изведене 1904. У београдском НП 1907. изведена му је Чучук Стана; либрето за једночину оперу Сиротан остао је у рукопису. У НСаду је изведен његов комад из народног живота с певањем Чучук Стана: у СНП 1910. и у НП 1927. са музиком Исидора Бајића и, са музиком Стевана Христића, у НПДб 1940. и у НПДбС 1941.

Извор : www.snp.org.rs - Српско народно позориште
Српско народно позориштe континуирано постоји и ради од 1861, 16. по старом, односно 28. јула по новом календару, у Новом Саду, у тадашњој Царевини Аустрији (од 1867. Аустроугарска монархија), на седници Српске читаонице, којом је председавао Светозар Милетић, основан театар који је имао постати национална установа чији је задатак да драмском књижевношћу и глумачком уметношћу чува и преноси српску реч и историју, буди националну свест и подиже културни ниво Срба.


Поетска традиција XIX века

КЊИЖЕВНИ ОКВИР МЕЂУРАТНЕ СРПСКЕ ХОРСКЕ МУЗИКЕ КОМПОНОВАНЕ НА
Милорад Петровић - Сељанчица
СТИХОВЕ УМЕТНИЧКЕ ПОЕЗИЈЕ
У јеку модерне у српској књижевности стварали су и песници чија дела нису доприносила развоју нове књижевности, већ су била дубоко утемељена у поетској традицији XIX века. Управо један песник из ове групе, Милорад Петровић Сељанчица (1875-1921), по заступљености својих дела међу ауторима хорских композиција знатно предњачи испред свих осталих књижевника.
Његова целокупна литература заснована је на фолклористичком изразу и стварању у народном духу, тако да свака од песама као да представља директну транспозицију народног говора. Због тога је овај сеоски учитељ своју прву збирку песама назвао Сељанчица, по којој је добио и надимак који га је пратио током читавог стваралачког пута. Често је поређен са Јанком Веселиновићем у поезији, а „тамо где је дух фолклоризирајућег романтизма још био присутан“ (Константиновић, 1983: 435) био је одушевљено прихватан. Рекло би се да је такву врсту одушевљења изазивао и међу композиторима хорова, иако су га београдски књижевни кругови сурово одбацили позивајући се на његово сељачко порекло, као и на теме песама које су све до једне опевале сеоске призоре и догађаје у духу сродном наивном сликарству. Композиторе је привлачила управо та једноставност Петровићевог песничког језика, те је он постао најмлађи песник чија су дела доминирала у опусима стваралаца хорских композиција у првој половини XX века. Саставни део Петровићевог поетског стила је и укрштање стихова различите дужине и различитог метричког поретка и честа употреба припева чиме је симулирао народно коло. Као да је „у предзорје неиграчкога грађанског рационализма, покушавао да спасе игру, тражећи, сасвим романтичарски, упоришта у фолклору“ (Константиновић, 1983: 436). Та наклоњеност игри могла је да буде још један елеменат који је у великој мери био привлачан српским композиторима. Музикалност ових стихова огледа се и у тврдњи Радомира Константиновића да Сељанчица „заснивајући на припеву основу своје версификације... тако да се преплиће са њиме, и једногласност претвара у двогласност, па чак као да провоцира, понегде и хорску вишегласност“ (Константиновић, 1983: 442).
У ред песника који су стварали у првој половини прошлог века, а који су се попут Петровића Сељанчице, доследно одупирали новинама на књижевном пољу, поред већ поменутих „крфских стваралаца“, Милослава Јелића и Драгољуба Филиповић, спада и Владимир Станимировић (1881-1956).

Текст: Синтезе
Научно-стручни часопис за педагошке науке, књижевност и културу

Милорад Петровић - Као дечији писац и омиљени учитељ

Милорад Петровић и жена Ружа радили су као учитељи десет година по селима.
После Крчмара, били су у Раниловићу, затим у Стојнику код Младеновца, а од 1905-1907. у селу Младеновцу где је предавао и био управитељ школе.

Ђаци га воле, јер није као други учитељи. Не шаље ђаке у ћошак да клече на кукурузу, а камоли неког да удари. А најмилији је дечурлији кад у буквару или читанци наиђу на учину песму.
Док је у учитељовао у Село Младеновцу написао је већи број значајних песама као што су: Неверо, ране, неверо.., Хеј не роси!, Ој девојко, Навире ноћ, Мишар, Стани зоро, Под Јабланом, У Јесен, На ђерђеву, Волим. Милорад М. Петровић радио је и на стручним учитељским листовима, а његов рад на дечијој књижевности уврстио га је међу остале ваљане дечије писце.
О љубави његовој према деци, сведоче нам многе песме његове по свима српским дечијим листовима, који су испеване тако лаким и подесним стилом и деци лаким и згодним речима, да се већ међу децом са слашћу читају и напамет уче. О његовој вредноћи и преданости послу докази су нам и ове за децу штампане књиге: „Материце“, „Очеви", „Село“ , „Радост“ , „Бачки Здравац" и „Ризница“.
Био је уредник листа “Српско ђаче” у којем је објавио велики број песама за децу. Милорад је бележио народне приче и пословице, описивао народне обичаје, одушевљавао се народном поезијом и певао у њеном духу и тону.
Милорад М. Петровић радио је с приличним успехом и на приповеци.
После година учитељевања у Селу Младеновцу учитељску каријеру наставља у Жаркову , а од 1910. у Београду на Чукарици где је постављен и за управника школе.
Преводио је песме и текстове за децу са седам језика (француског, руског, пољског, чешког, словачког)

ПОЕЗИЈА - Песме Милорада М. Петровића

Др Милан Савић: „Песнику је село све и сва, он неће и не може ван њега, јер у сеоској средини осећа сву срећу, све блаженство своје. Ко зна, да ли би му песме тако мирисале, да је отишао ван своје сфере. На свеже пољско цвеће или на свежу, покошену траву зацело не би. Можда би се, да је село напустио и отишао у варош, у песме увукао и смрад варошке клоаке, болести и фриволности. И идила је лепа, лепа као јутро на селу са балзам – мирисом с планине или с ливаде.
Јован Скерлић: "Угледајући се јако и успешно на народну лирску песму, Милорад Петровић је испевао цео један низ сеоских песама, које су одмах биле примећене и 1902. изишле у засебној књизи под насловом Сељанчице (друго издање у Београду, 1903). Мотиви су обични и једноставни, сеоска љубав, сеоско весеље, живот шумадијског села са идиличне стране, са простаросрдачношћу и непосредним тоном народне поезије. Песме се допадају својим лаким и лепим стиховима, и својом музикалношћу. Многе од њих су компоноване и ушле су у народ."

Стихови Милорада М. Петровића, названог Сељанчица по збирци песама, објављени су 1902. године

Неке од песама Милорада Петровића
У колу 
На сред села коло игра,
Коло води драго моје,
Изван кола цуре стоје,
Бројаницу ситну броје:
"Дај нам, момче, очи твоје!"

У мени се срце кида,
Пусто срце на две поле,
Од јада ме душа боли,
Плачно око к'о да моли:
"Да л' ме воли?... 
"Да л' ме воли?...

Дај ми, драги, срце твоје,
Ја ћу теби душу дати,
Душа ће ми мирисати,
Миомир ти снаге дати:
Да ме можеш љубом звати.

Девојче, враже..
Девојче враже, ђаволе море,
Знаш шта о теби говоре:
Да љубиш старе бећаре!..
"Не слушај, драги, злотворе!

Ја љубим момка, јунака млада,
Говор је клета завада;
Ја љубим тебе од лане,
Милане душо, драгане! ..

Мајка ме млада учила: "Ћери,
Не веруј старој невери,
Шта ће ти стари бећари?...
Бољи су млади дилбери!"

Играле се делије
Играле се делије, 
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.

Свира фрула из дола, 
Фрула мога сокола, 
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.

Чуло се до Стамбола,
Царског града охола.
Игра коло до кола,
Не хаје за Стамбола.


Све док је твог благог ока
Све док је твог благог ока
и усана твојих сласт,
небо је моје плаво,
а живот вечно млад.

Сваки куцај срца твога 
ја разумем знај.
Чиста је оно суза
што у оку твоме сја.

За твог лика рајски плам
живот ћу радо теби да дам.

Бор до бора ...
Бор до бора, зелени се гора,
Зелен-гора до драгова двора,
Ту нас двоје, ја и драго моје,
- Горо, ћути,
Може нана чути! ..

Гора ћути, ал' се мени слути,
Чуће нана од других јарана,
Па ће рећи: "Јао моја Јана>
Куд се вере
Те љуби дилбере?"

Планино моја!...
Планино моја, планино,
Што ми се мајко поносиш,
Што тебе облак не хвата,
Те моја поља не росиш

Кукуруз цвили у свили,
Сићана трава скапава,
Пусто се поље снуждило,
Јарко се сунце уждило.

Планино, мајко рођена,
Поврни облак са мора,
Те моја поља ороси,
Сићаном кишом са гора!

Лето прође
Лето прође, беше што је било,
Ледена зима шири ледено крило,
Драга моја бојиш ли се зиме?

Не питај ме јадане јаране,
Да л' се бојим хладовите зиме,
Већ ме питај душо и душмане:
Где ћу зиму дочекат и с киме?


 Јадна ја!...
Заплакала млада мома
Ђурђев данку на уранку:
Ђурђев данче јадованче
Јадна ја!

Зима прође, лето дође,
А ја сама у сузама,
Тешко коби, што ћу, што би?..
Јадна ја!...

Далеко је до јесени,
Други данци, кратки санци,
И састанци и растанци,
Јадна ја!...

  Зар тако?...
Два лета и два пролећа,
Две зиме и две јесени
Ја сам те, болан чекала,
А ти се другом ожени!
Зар тако, душо, душо неверо?...

Kад пође оно полане,
У град да служиш катене,
Ти ми се вајно обећа:
Доћи ћу, драга, с пролећа!
Зар тако, душо, душо неверо?...

Чујеш ли, драги, не чуо:
А што ми срце украде?
А што ми душу зароби
Kад нисам знала за јаде?
Зар тако, душо, душо неверо?...

Бисер се просу...
Бисер се просу планином,
Пламен се осу долином,
Ишета драга градином,
Градина миром мирише,
Славуј кроз гране узидуше.

У зору плаву, пред зору,
Kапија шкрипну на двору,
Месец замаче yа гору,
Градина миром мирише,
Славуј кроз грање уздише

Снег западе...
Снег западе на ливаде
Засу стазе и богазе
И сокаке
И друмове
Старе

Јао, штете, да л' чујете,
Или, цуре, не хајете
За јунаке
Соколове,
Летошње бећаре?

Kад у гори зашумори
Лист на грани к'о и лани
И ливаде
И пољане
Стере.

Kад процвате, кад позлате
Старе стазе и богазе,
Потражиће
Опет цуре
Летошње бећаре.

Моја домовина
Kршан камен осуо се косом,
А под њиме долине и равни,
Напојени крви рујне росом,
Дедова нам и очева славни;
Окупљени главама без броја
Ето то је Домовина моја.

Ето то је Домовина моја,
А питате л' њени синци ко су?
Све соколи, јуначкога соја,
Kа'  и они давно пали што су.
И свакога једна мис'о води:
Слози, правди, љубави, слободи.
Слози, правди, љубави, слободи
Водила нас увек једна  мис'о.
У тој вери слобода се роди
Ал' нам усуд тешку судбу пис'о
Вековима крв се грозно лила,
Домовино крвава и мила!

Домовино крвава и мила,
Је л' ти доста крви од синова?...
Није, није! Ја ти чујем речи:
Док не видим Васкрс својих снова...
Твоја жеља ништа нас не плаши,
Твоји снови, то су снови наши.

Твоји снови, то су снови наши,
То је наша жеља слатка жарка,
И веруј нам, да је васкрс близу,
Kад ће грмнут песма слободарка
Kроз све краје где се крвца лила,
Домовино крвава и мила.

Ђурђевско јутро
Стидљиво к'о скоро доведена млада,
Кроз честу у брегу јутро се прикрада,
Јутро пуно светле росе и мириса,
Млада, сочна трава најстрасније дише,
На јасици лишће једва што се нише,
Птичице у хору кроз брснато грање
Поздрављају сложно ђурђевско раздање.
Разгоне се магле танане ко свила,
На истоку сунце шири златна крила,
Ето сунца, ето светлости и зрака.
Ето Ђурђевскога младога јунака!
Златно му је лице и груди и недра,
Мачеви му златни красе сјајна бедра
По три копља јунак у висину скаче,
Здраво да си млади пролећни јуначе!..
Невеста ти земља жудан поглед баца
Јер се зажелела топлих пољубаца.

Вече на селу
Са звезданог неба блиста
Мио сјај,
Попац цврчи, ветрић пири,
Мири гај.

Са ливаде песма бруји
Диван склад,
Звонца звоне, доле хите
Чобанчад.

А кроз село бирова се
Чује глас:
"Куп'те данак, наређује
Кмет и влас'!"

Из далека разлеже се
Фруле звон,
Нека цура тек прошапће:
"Да л' је он?"

Жагор, врева, лавеж паса,
У округ
Полагано сумрак гари
До и луг.

Песме
Kликни вило са српских планина,
Нек ођекне сваки српски брег
И сакупи браћу из даљина,
Под злаћани од слободе стег

Душан зовена победе нове,
Преклиње нас са Kосова кнез;
Марков топуз из мора искаче,
Блиста сабља Обилића рез.

Бог је с нама. Боже ти нас води,
Белом Орлу нове снаге дај;
Нек полети сунцу и Слободи,
Да нам сине старе славе сјај.

Моје лане...
Моје лане, не било му мане,
Носи низу, баш под грлом близу,
Сува злата, око бела врата...
И мерџана и других ђердана,
Па ми жао, и жао и криво,
Што јој нисам и сам тако близу,
Дању бих је у грло целив'о
А ноћу бих под грлом почив'о


Бог да прости!
Пео сам се на све горе
Што их српска земља има,
И љубио голе стене,
Грлио се с каменима.
Ишао сам на све стране,
Тужна лица, ногом смелом,
Сваку стопу српске земље,
Квасио сам сузом врелом!
А кад дођох на Косово…
Сташе сузе од жалости,
Само усне шапутаху:
“Бог да прости, Бог да прости!....”

Регрути
Јутрос нас наше окитише сеје,
Јесењим цвећем, орошеним сланом,
Јутрос нас наше изљубише мајке,
И испратише с надом прехрканом.

Очеви наши нису дома били,
Да нас разуму, да их разумемо,
Као и онда, кад су од нас пошли,
Они су тамо, куда ми идемо.

Много је патње њином челу седом,
Много је борбе за њихова плећа,
Ал ми ћемо их одменити редом
Јер ми смо њина одмена и срећа.

Грунуће море наше снаге младе,
И остануће за потомство бајке,
Ко смо, и шта смо, и какви смо били,
И пропеваће нам и сеје и мајке.

У фебруару
Са летом се зима срела,
Испод леда струји река
А земља се заодела
Зеленилом кукурека.

Сунце греје... ветар брише...
Ала сече... ала студи!...
Али на мах замирише
Земља што се тихо буди.

Волим
Ја волим мајске руже бескрајно и много,
И волим јасмин и мирис свежег ливадског сена,
И влажне, ватрене очи, младих и витких жена,
У подневље мајско.
И волим мирис зове и шумских јагода зрелих,
И меке пролетње млазе, што небесима нагле,
И покрет младих жена, ц одећом попут магле,
У подневље мајско.

Ја волим зрак и живот, и љубав бесну и плаху,
Вино и теревенке и песме пуну наде.
И мале сочне усне, женице веома младе.
У подневље мајско.

Не варај јарана
Јесен стиже, дуњо моја,
јесен рана.
Од јесени до јесени
све се село већ ижени.
Душо моја, бежи мени,
не варај јарана!

Сваке ноћи, дуњо моја,
сваког дана
бројим сате, мислим на те,
душо моја, умрех за те!
Буди моја, благо мени,
не варај јарана!

Младост прође, дуњо моја,
младост рана.
Ја те, душо, жељан оста'!
Чекања је било доста,
бежи мени о јесени,
не варај јарана!

Тамна ноћ
Тамна ноћ . . . тамно ми је,
Од вечери, до вечери, 
Тамнина ми снагу пије,
Од мрака до зрака,
Од зрака до мрака.

Стара ми се мајка вајка,
Од вечери до вечери: 
Што ми копниш мила ћери,
Од мрака до зрака,
Од зрака до мрака?

Дуги данци, дуге ноћи, 
Од вечери до вечери, 
Суђеника чекајући
Од мрака до зрака.
Од зрака до мрака.

Дивна ноћи
Дивна ноћи, дивна ти је
драга моја!
За главом јој перо вије
тице ноја.
Под грлом јој низ бисера,
мој бисеру!
Грло слађе од шећера,
мој шећеру!
На прсима сјајна пуца
златне боје,
у прсима срце куца -
срце моје!

Ситна киша ...
Ситна киша ситно пада,
Драга ми се срцу јада:
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада!
Ситна киша ситно пада! ...

Да ти љубим очи вране,
Да те грлим док не сване,
Докле сунце не огране,
Док и живот не пре'сане
Да ти љубим очи вране! ..
Ситна киша ситно пада,
Да ли ми се драга нада?...
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада ...
- Ситна киша ситно пада!

Целог дана под јабланом
Целог дана под јабланом
момче хладује,
целе ноћи у самоћи
цура јадује!

Шири гране, мој јаблане,
прави већи хлад,
нека ми се нахладује
мој ђидија млад.

Нек хладује до јесени
из дана у дан,
а у јесен нека дође
баби на диван!

Чини не чини
Не лудуј, Лело, чини не чини.
Улетњој ноћи на месечини,
Твоје ме око давно занело.
Не лудуј Лелом чуће те село
Чини не чини по месечини!...

Кад падне вече, кад месец мине,
За оне пусте, густе планине:
Ишетај шором, селом се крени,
Ја ћу те срести, па хајде мени.
Чини не чини, по месечини.  

По градини месечина
Ај, по градини месечина сија мека,
ај, ту ме драга у присенку вазда чека.
Еј, на босиљак миришу јој груди,
са срца јој уздисај се буди.

Ај, жељна ме је, жељна ме је више дана,
ај, да јој скинем медни пољуб са усана.
Еј, а ја болан лежим у вајату,
па не могу да се јавим злату.

Ај, доћићу јој, ма колико болан био,
ај, не би ли се ноћас млађан излечио.
Еј, лечићу се са њених усана,
оздравићу до белога дана.

Чекање
Магла пала ...
Бисер роса покапала
Јоргован,
Ту сам сву ноћ проплакала
Узаман! ..

Драги рече:
Доћи ћу ти прво вече
У акшам.
А што рече, па порече -
Да чекам.

Да ће доћи ...
Чекала би још две ноћи
И вас дан -
Туго моја, да л' ћеш проћи
Узаман!...

Мој дилбере, рођо моја
Мој дилбере!
рођо моја, што ми ти је?
Да ти на ме жао није
те си тужан у вечере,
мој дилбере!

Рођо моја!
Кад би знала шта ме боле,
још како те дилбер воле,
не би тако мајка твоја...
Рођо моја!

Мој дилбере...
хитај дома, купи свате,
запроси ме од мог тате.
Бићу твоја, имај вере!
Мој дилбере.


Дођи!... Дођи!...
Зарудела шљива ранка,
Процветала караманка,
Савиле се вите гране,
На све стране,
Мој јаране!
Развила се зелен-када,
Замириса бела рада,
Из твојега перивоја,
Душо моја,
Драга моја!...
Дође време, знаш ли место
Где смо лане тако често,
Сваке ноћи, до поноћи
У самоћи ...
Дођи!...Дођи!...

Неверо, ране, неверо
Вечера, горка вечеро,
Неверо, ране, неверо,
И синоћ си ме обиш'о
Другој на конак отиш'о

Недеља, дуга недеља,
А празна пуста постеља,
Дању ми није низачем
Ноћу те чекам и плачем.

Kопним и чекам сваку ноћ
Надам се, надам: "Сад ће доћ'!"
Младост ми снагу сагоре,
Сваке вечери до зоре.

Дуге су саме вечери,
Тешка је вера невери,
Вечеро, горка вечеро,
Неверо, ране, неверо!

Пуцај зоро!...
Ведре ноћи, разведри ми очи,
Да сагледам кроз јелово грање:
Пуца л' зора румени л' се гора
Хита ли нам сунце у раздање?

Са сунцем ће моје сунце доћи,
Моје сунце, моје радовање, -
Пуцај зоро, плани тамна горо,
Сагоре ме жеља и чекање!

Васкрсавајте
Васкрсавајте расточене кости,
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе и нова прегнућа.

И ужежите Лучу од Слободе,
И уздигните гордо изнад чела,
Пронесите је куд вас жеље воде,
Кроз српске горе, градове и села.

И нек забрује са храмова звона,
И намастира давно освештани,
И нек загрме речи са амвона:
“Родино моја, очајни су дани!”

Родино моја, грудо моја слатка,
Има ли за те светлости и дана,
Чујеш ли ропац браће умируће;
Чујеш ли гробља још неопојана?

О, васкрсните расточене кости
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе, и нова прегнућа.

Milorad M. PETROVIC
Милорад М. Петровић


Играле се делије насред земље Србије

Песму "Играле се делије" написао је Милорад Петровић  - Сељанчица
Igrale se delije - Milorad Petrovic Seljancica
ТЕКСТ ПЕСМЕ:
Играле се делије 

Играле се делије,
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Свира фрула из дола,
Фрула мога сокола,
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Чуло се до Стамбола,
Царског града охола,
Игра коло до кола,
Не хаје за Стамбола.

Најдинамичнија, песма одушевљења, националне чежње и веселог духа и даха, свакако је "Играле се делије". Ове стихове компоновао је Божидар Јоксимовић и 1919. унео је у своју свиту "Песме из младости".
Песма "Играле се делије" треба да се чује и стигне до Стамбола. То је мотив стихова и жеља певача и играча. Песма као да само понавља жеље српских ратника који су у Балканском рату кретали на Једрене, заузимали га и враћали се кући. Стари ратници причали су да им је много жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, стигну у Истамбул и да га запале! Хтели су да се освете за петстогодишње робовање под Турцима. Али врховна команда и велике силе... Уместо тога, догодило се нешто друго: гробови српских војника у Једренима.
Из Истамбула (Цариграда) где је била престоница Византијског и Отоманског царства, стизали су фермани за Србију, хатишерифи, повеље... Још од Константиновог доба у овај град су погледали наши цареви, кнезови и деспоти: шта ће се тамо одлучити за српски народ — добро или лоше. Ушао је Цариград и у нашу народну песму: "У Стамболу, на Босфору", "Ој, Ужице, мали Цариграде..."
Песма "Играле се делије" никада није престала да живи. У наше време, које нас води у нови век, одјекују солисти, хорови у дворанама, а народ на митинзима гласовито пева оду мелодију из давних времена... Као да српска младост подсећа на старе стазе и путеве слободе који им је некада ферман из Истамбула забрањивао. Певачи и хорови, изводећи ову песму, идентификују неке људе, догађаје и време са оним некадашњим истамбулским, зулумћарским, поробљивачким. У исто време, српски фрулаш и његово коло, хвале се и журе у бескрај слободе и радости. У песму и игру.

"Играле се делије" - Та песма је прича за себе. Готово да се не мозе међу српским песницима наћи онај који је у оволикој мери, и овако успешно, "призивао" себи композиторе. Конкуренти Милораду Петровић Сељанчици би могли бити, у том погледу, Б. Радичевић, Змај и В. Попа. Сви они су кудикамо значајнији од њега; ниједан, међутим, није певљивији. Певљивост се не може узети за ману када је о лирици реч. Поготово када је песник хтео, и успео, да је оствари. Сељанчица се лако пева. У прегледу "Српска кјижевност 1904. године" — пише како песник из Велике Иванче, Младеновац — "пева свеже, мелодичне песме, веома успеле одјеке лирских народних песама". Он није класик српског песништва, али јесте несумњива књижевна чињеница. Нико ко се у песништво иоле разуме не може га побркати с другим песником. Знају га и они који за њега нису чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху. Јесте, и остаје, трубадур у опанцима.

Милорад М. Петровић учествовао је у оба балканска рата, борио се у Кумановској бици, под Једреном и у Првом светском рату. После рата, болестан од туберкулозе, живео је тешко. Лист Народна просвета тако 3. априла 1921. објављује белешку: „Заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богодани песник Сељанчица, један од најзнаменитијих песника у Српству.“
Сељанчица је у своје време био популаран песник, а ови његови стихови, као и песме „Не лудуј, Лело, чуће те село“ и „Играле се делије насред земље Србије“ и данас.

Све док је твог благог ока

Песник Милорад Петровић Сељанчица - Све док је твога благог ока
* Певају: Живка Ђурић и Гордана Руњајић

ТЕКСТ ПЕСМЕ: Све док је твога благог ока

Све док је твог благог ока 
и усана твојих сласт, 
небо је моје плаво,
 а живот вечно млад. 

Сваки куцај срца твога
 ја разумем знај
.
Чиста је оно суза 
што у оку твоме сја. 

За твог лика рајски плам 
живот ћу радо теби да дам. 

 Све док је твог благог ока, староградска музика - 
Стихови Милорада М. Петровића Сељанчице
У градском парку у Младеновцу налази се биста Милорада М. Петровића, постављена 12. јула 2013. године. Његове најпознатије песме су: “Јесен стиже, дуњо моја”, “Не лудуј, Лело, чуће те село”, “Чини не чини”, “Све док је твога благог ока”, “Играле се делије”

 
© 2017 | Милорад Петровић | Дизајн: Марија Гајевић ( gajevic@gmail.com )