* Црква Св. Димитрија у Великој Иванчи - По лепоти и старости издвајају се: иконостас у цркви посвећеној Св. великомученику Димитрију у Великој Иванчи, рад Вељка Оњина, царске двери и четири надпрестоне иконе, радови Димитрија Посниковића из средине XIX века
Храм посвећен Св. вел. муч. Димитрију, подигнут 1957. године.
Село Велика Иванча лежи између Бесне и Сленичарске реке. Са севера je сеоски атар омеђен брдом Лупоглав, на истоку су Нерезиње, a с југа брдо Коса, коje je граница атара Иванче и Стојника (аранђеловачког), док са западне стране границу чине косе брда Округлице и Прокопа.
Село je разбијеног типа, с кућама груписаним по крајевима. Река Бесна дели село на „Овај" и „Онај" крај. Део села непосредно уз леву и десну обалу Бесне, где су данашња црква и стара школа, назива ce Река, a даље су Ливаде, Караула, Крушик, Липар и Равни Луг. Прве помене о селу имамо y „Турском попису влаха Београдске нахије из 1528. године", где ce наводи село Иванча (Велика Иванча) са 4 дома и 5 табија, и y попису села београдске нахије из 1530. године, где ce наводи да село има 30 домова. Нешто касније, 1536. године, забележено je село Иванци (Велика Иванча) са 27 домова примићуром. У другој половини XVI века, тачније, 1560. године, село Иванча (Велика Иванча) има само 11 домова и припада авалској нахији. Изгледа да je село y току XVII века сасвим опустело, пa je тако и y попису из 1717. године Велика Иванча означена као ненасељено место београдског дистрикта. Тек y почетку XIX века насеље Велика Иванча поново оживљава. Важно je напоменути да ce y турским пописима до 1560. године на овом простору појављују још три села која ce налазе непосредно једно поред другог, и то Турчић, Бесна и Следеничар (Сланичар). Локација села Турчића могла би ce тражити y потесу Турчићу, y атару Велике Иванче, према граници с атаром Кораћице. Ту ce данас налази и поток с истим именом. Село je после 1536. године запустело, јер ce y доцнијим пописима не помиње. Данас на целом простору потеса Турчића нема видљивих археолошких трагова овог насеља. Село Бесна, по свему судећи, налазило ce негде y горњем току реке Бесне, на падинама Космаја, северно од данашњег села Иванче. Данас je тај део Космаја под густом шумом и ненасељен. Веома je тешко уочити било какве трагове ранијег насељавања тих простора. Село Следеничар или Сланичар, како ce појављује y пописима, забележено je најпре y београдској, a затим y авалској нахији, као и Иванча. Његову локацију вероватно треба тражити y изворишном делу Сленичарске реке, северозападно од данашњег села Иванче, на потесу званом Селиште испод брда Лупоглав. При анализи података и топонима на терену поставља ce и питање лоцирања села Иванци (Велика Иванча) из поменутих пописа. На основу претпостављених локација за села Турчић, Бесну и Следеничар, може ce извести закључак да ce село Иванци налазило негде на простору данашњег села, yсредњем току реке Бесе, иако на терену данас нема видл.ивих археолошких трагова старијег насељa. Имајући y виду претпостављене локације свих села, може ce закључити да je атар села Иванци (Велика Иванча) y то време био знатно мањи него данас, али да je ово подручје било веома густо насељено y средњем веку. У атару данашњег села Велика Иванча, приликом археолошког рекогносцирања које je извршно Завод за заштиту споменика културе града Београда y току 1972. године, евидентирана je касносрпска некропола на локалитету „Нерезине" и остаци објекта на локалитету „Манастир", за који ce том приликом претпоставило да су остаци цркве. Претпоставка je изведена нa основу видљиве, y целини сачуване, часне трпезе и конфитурације терена где су били запажени траговималтерног шута. На овом локалитету, y току 1984. и
1985. године, изведени су сондажни археолошки радови с циљем да ce утврди положај и облик основе цркве, степен очуваности и да ce добију основни елементи за њено датовање. Локалитет „Манастир" лежи y северном делу села, y долини реке Бесне. Остаци објекта налазе ce на омањој троугаоној заравни формираној између реке Бесне, потока Точка и безимене падине, огранка Космаја.
