Играле се делије
Играле се делије,
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Свира фрула из дола,
Фрула мога сокола,
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Чуло се до Стамбола,
Царског града охола,
Игра коло до кола,
Не хаје за Стамбола.
Најдинамичнија, песма одушевљења, националне чежње и веселог духа и даха, свакако је "Играле се делије". Ове стихове компоновао је Божидар Јоксимовић и 1919. унео је у своју свиту "Песме из младости".
Песма "Играле се делије" треба да се чује и стигне до Стамбола. То је мотив стихова и жеља певача и играча. Песма као да само понавља жеље српских ратника који су у Балканском рату кретали на Једрене, заузимали га и враћали се кући. Стари ратници причали су да им је много жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, стигну у Истамбул и да га запале! Хтели су да се освете за петстогодишње робовање под Турцима. Али врховна команда и велике силе... Уместо тога, догодило се нешто друго: гробови српских војника у Једренима.
Из Истамбула (Цариграда) где је била престоница Византијског и Отоманског царства, стизали су фермани за Србију, хатишерифи, повеље... Још од Константиновог доба у овај град су погледали наши цареви, кнезови и деспоти: шта ће се тамо одлучити за српски народ — добро или лоше. Ушао је Цариград и у нашу народну песму: "У Стамболу, на Босфору", "Ој, Ужице, мали Цариграде..."
Песма "Играле се делије" никада није престала да живи. У наше време, које нас води у нови век, одјекују солисти, хорови у дворанама, а народ на митинзима гласовито пева оду мелодију из давних времена... Као да српска младост подсећа на старе стазе и путеве слободе који им је некада ферман из Истамбула забрањивао. Певачи и хорови, изводећи ову песму, идентификују неке људе, догађаје и време са оним некадашњим истамбулским, зулумћарским, поробљивачким. У исто време, српски фрулаш и његово коло, хвале се и журе у бескрај слободе и радости. У песму и игру.
"Играле се делије" - Та песма је прича за себе. Готово да се не мозе међу српским песницима наћи онај који је у оволикој мери, и овако успешно, "призивао" себи композиторе. Конкуренти Милораду Петровић Сељанчици би могли бити, у том погледу, Б. Радичевић, Змај и В. Попа. Сви они су кудикамо значајнији од њега; ниједан, међутим, није певљивији. Певљивост се не може узети за ману када је о лирици реч. Поготово када је песник хтео, и успео, да је оствари. Сељанчица се лако пева. У прегледу "Српска кјижевност 1904. године" — пише како песник из Велике Иванче, Младеновац — "пева свеже, мелодичне песме, веома успеле одјеке лирских народних песама". Он није класик српског песништва, али јесте несумњива књижевна чињеница. Нико ко се у песништво иоле разуме не може га побркати с другим песником. Знају га и они који за њега нису чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху. Јесте, и остаје, трубадур у опанцима.
Милорад М. Петровић учествовао је у оба балканска рата, борио се у Кумановској бици, под Једреном и у Првом светском рату. После рата, болестан од туберкулозе, живео је тешко. Лист Народна просвета тако 3. априла 1921. објављује белешку: „Заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богодани песник Сељанчица, један од најзнаменитијих песника у Српству.“
Сељанчица је у своје време био популаран песник, а ови његови стихови, као и песме „Не лудуј, Лело, чуће те село“ и „Играле се делије насред земље Србије“ и данас.
